Piše: Sofija Mandić za Peščanik

Koalicija Srbija protiv nasilja se podelila pri odlučivanju da li treba izaći na lokalne izbore raspisane za 2. jun. Opoziciona javnost neskriveno žali zbog ove podele jer je jedinstvena opozicija bila jedini mogući garant smene režima koji svoj položaj više ne temelji na regularnoj izbornoj podršci. Istovremeno, dva krila nekadašnje koalicije se, posredno ili direktno, optužuju za povredu demokratskih principa prilikom odlučivanja. Nesumnjivo je važno da građani znaju činjenice o opozicionom razlazu ne (samo) zbog dnevnopolitičkih razloga, već zato što je događaj o kome je reč ozbiljnije okrenuo tok političkih događaja u zemlji.

Oni koji izlaze na izbore tvrde da su se njihove kolege oglušile o većinsku odluku i time povredile princip većine koji je temelj demokratije. Samo u prethodnih sedam dana videli smo izjavu predsednika Demokratske stranke Zorana Lutovca koji je rekao da je korektivni element u demokratiji procedura, te da je „unapred poznata procedura da se poštuje odluka većine“. Zato je, kaže Lutovac, Demokratska stranka, u želji da spasi jedinstvo, poštovala odluku većine, iako joj se inicijalno protivila.

Gotovo identičnu, mada oštriju, izjavu daje kopredsednik Zeleno levog fronta Radomir Lazović: on tvrdi da su „opoziciju razjedinili oni koji su prekršili većinsku volju“. Sličan (građanski) stav smo pročitali i pre nekoliko dana u Peščaniku: Boris Popović je rekao praktično isto što i Lazović, odnosno „da su stranke koje su ostale u manjini, na čelu sa Đilasovom SSP, odlučile da ne poštuju odluku većine i da rasture koaliciju“. Slične izjave bi se mogle nizati i dalje, a njihova suština ostaje ista.

Naizgled deluje da su stvari jasne, te da su stranke koje ne žele da izađu na izbore antidemokratske samim tim što nisu poštovale odluku većine. (Ovog puta ćemo ostaviti po strani pitanje prava glasa u Koaliciji, o kome se takođe raspravljalo, a koje se svodi na to da li pravo glasa imaju samo stranke potpisnice koalicionog sporazuma ili to pravo imaju i pokreti koji iz pravnih razloga nisu mogli biti deo koalicionog sporazuma, ali učestvuju u radu koalicije). Pošto su tzv. stranke u manjini pogazile osnovni demokratski princip, one, navodno, treba da budu kažnjene.

Međutim, to je tek pojednostavljena slika inače već dovoljno banalizovanog političkog života u Srbiji.

Javnost upadljivo propušta da primeti da je za koliko-toliko principijelan stav o izdaji demokratskih principa na opozicionom spektru potrebno razgovarati i o pitanju o kom se odlučivalo. Naime, u pravu (ali i u životu), da biste došli do legitimnog i/ili iole korisnog odgovora, izuzetno je bitno na koji način ste formulisali pitanje (ili, ako hoćete - problem). Ovo nije stvar političkog morala ili kako se ovih dana sa nipodaštavanjem kaže - političkog moralisanja; radi se o utvrđenom demokratskom standardu.

Pravilo je jednostavno - pitanje koje se postavlja, ako je odgovor na njega ograničen na da ili ne, mora biti postavljeno tako da ne bude sugestivno. Jasnu pravnu paralelu možemo povući sa referendumskim pitanjem čija nesugestivnost je propisana zakonom1 i koja podleže institucionalnoj kontroli.

Deluje da se svi problemi srpske demokratije mogu sažeti u sliku o tom kobnom momentu jer - javnost nema pouzdana saznanja o tome na koje pitanje su odgovarale nekadašnje članice Koalicije Srbija protiv nasilja. Iz medija deluje da je to pitanje glasilo - da li članice Koalicije žele da izađu na izbore?

Ako pitanje jeste glasilo tako, a sva je prilika da jeste, radilo bi se o po definiciji sugestivnom pitanju, bilo da su na njega odgovarali lideri stranaka ili cele organizacije „po dubini“. Naime, političke stranke su osnovane da učestvuju na izborima, to je njihova osnovna svrha. Takvu svrhu stranaka propisuje i Zakon o političkim strankama. Osnovnim odredbama se, između ostalog, propisuje da je politička stranka organizacija osnovana zbog ostvarivanja političkih ciljeva demokratskim oblikovanjem političke volje građana i zbog učešća na izborima.2 Stoga je bilo teško, gotovo nemoguće očekivati da će članice koalicije jednoglasno dati negativni odgovor na postavljeno pitanje. Naprosto, ukidanjem izbora političkim strankama, njima se prekida izvor političkog kiseonika, onog što ih čini organizacijama drugačijim od svih drugih. Ukida im se uticaj, finansiranje, teritorijalna organizacija. U domaćoj situaciji, stvar je još gora jer uz negativan odgovor stiže i teška optužba za bojkotaštvo koje je postalo simbol za jalovu borbu i kukumavčenje bez rezultata. Dakle, bilo je jasno kako bi organizacije mogle da odgovore na postavljeno pitanje, sem ako ne žele da izvrše nešto što liči na političko samoubistvo (ovde dodajmo i neskrivene pritiske stranih zemalja da se na izbora mora izaći).

Tu stupaju na snagu argumenti druge strane koja uporno ponavlja da su stranke koalicije Srbija protiv nasilja, koalicije NADA i Proglas 9. marta potpisali Dogovor o slobodnim izborima u kom su se obavezali da neće pristati na izbore koji nisu slobodni i pošteni, odnosno na izbore u nepromenjenim izbornim uslovima.

Imajući na umu prethodno preuzete obaveze, kao i težnju svih stranaka da načelno izlaze na izbore (a nikako da ih bojkotuju), članice Koalicije su morale da odgovaraju na pitanje: Da li su promenjeni izborni uslovi u Srbiji? (Ili na varijacije na tu temu.) Ako bi većinski odgovor bio: da, izlazak na izbore bi bio siguran. Ukoliko bi odgovor bio negativan, moralo bi se nastaviti sa insistiranjem na izbornim uslovima.

I tu je još jedan paradoks. Sve nekadašnje članice koalicije Srbija protiv nasilja slažu se da izborni uslovi u zemlji nisu promenjeni i da ne mogu biti promenjeni do izbora 2. juna jer za to nema dovoljno vremena, a tek nema vremena za primenu promena.

Zato, ako bismo ovaj problem rešavali teorijski i pravno, odluku koja je doneta postavljanjem manjkavog pitanja - trebalo bi ukinuti, odnosno vratiti odlučivanje na početak. To bi u nekom srećnom spletu okolnosti dovelo do mogućnosti da se odluka ponovo preispita na pravilan i sveobuhvatan način. Za to još uvek nije kasno - sve do 18. maja.

Ako pak neke članice nekadašnje koalicije smatraju da koalicijsko pitanje ne treba da uključi njihove prethodno preuzete obaveze - onda iz tih obaveza treba da istupe, makar sa zakašnjenjem. Jer ako to ne učine, a pristanu na izbore pod nepromenjenim uslovima, one svojim biračima na najjasniji mogući način pokazuju kako će se jednog dana odnositi prema daleko ozbiljnijim, državnim obavezama.