Bilo je riječi o tome koliko su bojkot parlamentarnih izbora i sve što se dešavalo poslije njega doprinijeli nejedinstvu u opoziciji, ima li opozicija snage da izvrši pritisak na režim da obezbijedi ravnopravne uslove za naredne izbore, da li će joj u tome pomoći Evropska unija, da li se u Srbije može primijeniti makedonski i crnogorski scenarij obaranja autoritarnih režima, da li je u Srbiji moguće napraviti jedinstveni opozicioni front protiv Vučića, da li je opozicija u stanju organizovati masovne proteste protiv režima…

Omer Karabeg/RSE:

Gospodine Iliću, vi ste u nedavnom tekstu vrlo oštro govorili o opoziciji. Rekli ste da je opozicija u rasulu i da bi za opoziciono nastrojene građane Srbije najbolje bilo da ne znaju šta se događa u najvećem dijelu opozicione scene. Koji su vaši argumenti za takav stav?

Dejan Ilić:

-Istina je da sam tako napisao, ali ne zato što sam želeo da budem oštar prema opoziciji. Naprotiv. Ja ne mogu da vam opišem koliko imam razumevanja i saosećanja prema ljudima koji su danas u Srbiji aktivni u opoziciji. Morate imati hrabrosti da bi se suprodstavili ovom režimu koji se krajnje surovo obračunava sa neistomišljenicima. Ali s druge strane, obični ljude, u koje i sebe ubrajam, od opozicije nešto očekuju.

Ja očekujem da me povedu, da mi kažu šta i kako, a ja sam spreman da to uradim zajedno sa njima. Čini mi se. međutim, da svaki potez, koji dođe od strane opozicije i koji mi iščekujemo sa nadama i željama, uvek završi, ovo govorim vrlo uslovno, porazom. Učinilo mi se da nam je dosta tih poraza. I onda sam pomislio - nemojte više da izlazite javno dok se tačno ne dogovorite šta hoćete da uradite i dok ne budete sigurni da ćete to zaista i uraditi. Da imamo makar jednu stvar za koju smo sigurni da je urađena, da je je to neka vrsta pobede, makar i najmanje moguće, i da se onda na toj pobedi gradi nekakav put dalje. Naprosto, previše je poraza, hajde da podvučemo crtu i da toga više nema. Eto, to je bila moja ideja kada sam pisao taj tekst.

Borko Stefanović:

-Mislim da je bilo i dobrih stvari. Srbija se probudila posle onog pokušaja ubistva u Kruševcu. Ljudi su prvi put u poslednjih osam godina masovno izašli na ulice. Mi smo organizovali prvi i drugi protest i nismo se gurali u prve redove. Pokazalo se da postoje ljudi koji se ne slažu sa ovim diktatorskim režimom i sa svime što se dešava od ekonomije, pravosuđa, bezbednosti do zarobljenih medija i institucija. Protest je iznedrio Sporazum sa narodom koji, inače, mnogi u našoj građanskoj javnosti bagatelišu. A taj sporazum je bio plod onoga što su od nas tražili građani i nestranačke ličnosti. Oni su tražili da se opozicija ujedini, da ne izađe na lažne izbore 21. juna, da bojkotuje Skupštinu Srbije i skupštine gradova i opština - i mi smo sve to ispunili. I bojkot je uspeo - šta god ko o tome pričao.

Uspeo je zato što u Srbiji na izbore nije izašlo više od 41 posto ljudi. Srbija je shvatila da su to lažni, unapred namešteni izbori. I šta smo dobili? Dobili smo to da Srbija i Evropa vide da imamo nelegitimni jednopartijski parlament koji je praktično Glavni odbor Srpske napredne stranke. Dobili smo to da se Evropa mnogo agilnije i robusnije uključila u rešavanje problema u Srbiji i da ćemo verovatno uskoro dobiti misiju Evropskog parlamenta koja će - što je potvrdila i Evropska komisija - da bude pokrovitelj dijaloga između nas i režima o izbornim uslovima. Za nas su bitne samo dve tačke.

Prva tačka je oslobađanje Radio televizije Srbije kao javnog servisa za sve građane, a druga je kontrola izbora, to jeste onemogućavanje pritisaka na birače i ucena što je vrlo raširena praksa ove vlasti. Inače, počeli smo proces ujedinjenja kroz Savez sa Srbiju koji je usvojio programski dokument od 30 tačaka. To mnogima u građanskim krugovima nije odgovaralo zbog pokreta Dveri. Onda su Dveri napustile Savez i odlučile da idu samostalno što je dovelo do toga da su danas medijski potpuno nevidljive. Zajedno sa Demokratskom strankom, Narodnom strankom i još nekim partijama i sindikatima formirali smo Udruženu opoziciju Srbije i otvoreni smo za sve stranke koje su spremne da zajedno sa nama vrše pritisak da dobijemo demokratske izborne uslove.

Imamo vrlo živu komunikaciju sa Evropskim parlamentom, Evropskom komisijom i nacionalnim vladama zemalja Evropske unije. Jednom rečju, situacija je znatno drugačija u odnosu na onu od pre godinu i po dana.

RSE:

-Gospodine Iliću, da li je sadašnja opozicija u stanju da mobiliše građane protiv Vučićevog režima?

Dejan Ilić:

-Nisam siguran. Ali to nije pitanje za mene. To je pitanje za Borka Stefanovića. On bi trebalo da kaže da li je opozicija u stanju da mobiliše ljude. Bojkot je bio dobar potez. I taj bojkot jeste uspeo. Oko toga se nećemo sporiti. Mi sad živimo onaj famozni dan posle bojkota. Ovo što nam je Borko Stefanović rekao je politika Stranke slobode i pravde. Za njih je bojkot zapravo bio poruka upućena nekome spolja, pa će taj nešto da uradi. Pa, neće. Neće uraditi i mi jasno vidimo da još uvek nema nikakve želje da se izvrši pritisak na ovaj režim da izađe u susret bilo kom zahtevu koji dolazi od opozicije - da oslobodi medije, da obezbedi uslove, ne za fer, nego za slobodne izbore.

Izbori u Srbiji nisu slobodni. Mi nemamo uslove za slobodne izbore, a kamoli da pričamo o fer izborima. Ne vidim otkud ljudima iz Stranke slobode i pravde vera u nekog aktera spolja koji će da kaže - shvatili smo poruku i sada ćemo nešto da uradimo. Oni su tu poruku znali i pre bojkota. Nisam siguran da je ovaj režim spreman da napravi bilo kakav ustupak pre nego što bude izložen pritisku. Borko Stefanović je rekao da moramo da vršimo pritisak na režim. Ja se s tim apsolutno slažem.

Moje pitanje je - kako ćete da vršite pritisak na režim. Sa kim ćete da vršite pritisak ? Gde ćete da pritisnete ? Hoćete li da izađete na ulicu? Koliko ljudi ste u stanju da izvedete na ulicu? Koliko članova imaju stranke u Srbiji? Koliko imaju odbora? Da li postoji spremnost ljudi koji su u tim strankama da izađu na ulicu i da se pobune? A onda da im se pridruže drugi ljudi koji nisu vezani za stranke. Predsednik Stranke slobode i pravde kaže da je to neka vrsta makedonskog scenarija. Makedonski scenario je malo složenija priča. Dve godine je Evropska unija oklevala da interveniše u Makedoniji.

Dve godine je stranka Zorana Zaeva izlazila na ulicu i vršila pritisak pre nego što je neko odlučio da bilo šta uradi u vezi s tim. Sada u Belorusiji imamo herojski napor ljudi da se oslobode Lukašenkovog režima. Šta radi Evropska unija? Koliko će još vremena biti potrebno da ti ljudi izlaze na ulice, da budu hapšeni i prebijani pre nego što neko zaista nešto uradi? Čini mi se da smo mi u ovom trenutku daleko i od Makedonije i od Belorusije.

Borko Stefanović: -Bojkot nije bio poruka ekskluzivno upućena spoljnim akterima već pre svega i građanima Srbije. Napravili smo jasan plan. Rekli smo da ćemo nakon bojkota nastaviti da snažimo jedinstveni front opozicije. To znači da zajednički nastupamo prema režimu, da tražimo, pre svega, ravnopravne izborne uslove. Da tražimo od Evropske unije da pošalje misiju na šta je Brisel pristao. Ne mogu da se složim s tim što vi, gospodine Iliću, kažete da Evropska unija neće ništa uraditi. Oni su pristali da pošalju misiju. Naša ideja je da se napravi nešto slično kao u Severnoj Makedoniji sa Priebeovim izveštajem.

Nama je potreban papir koji ćemo potpisati zajedno sa vlašću koji će definisati da je RTS otvoren i van izborne kampanje - od jutarnjeg programa do večernjih debatnih emisija - i da niko ne može da pravi paralelni birački spisak u automobilu ispred biračkog mesta. To mora da bude kažnjivo. To su stvari koje ćemo zahtevati i to je ono što smo preneli evropskim sagovornicima.

Vi ste, gospodine Iliću, u pravu kada kažete da je veliko pitanje da li opozicija može izvesti narod na ulice. Mi bismo svakako mogli da izvedemo neke ljude na ulicu, ali to bi svakako bilo daleko od dovoljnog. Naša stranka, Stranka slobode i pravde, ima nešto ispod 5.000 članova.

Mi postojimo možda godinu, godinu i po dana. Imamo preko 70 odbora širom Srbije i svaki naš odlazak u neko selo ili grad u Srbiji služi pre svega da pričamo sa ljudima koji nisu naši istomišljenici. To su ljudi koji ne mogu da nas čuju. Gledaju nas kao nemi film, vide i znaju naša lica, ali nikad nisu čuli naš glas.

Nikad nisu čuli bilo šta od onoga što mi nudimo za budućnost ove zemlje. Što se tiče makedonskog scenarija, tamo nisu samo bili protesti na ulici, nego je bila i ona čuvena tika taka afera, otkucavanje, gde je gospodin Zaev iznosio snimke snimljenih razgovora ljudi iz vrha vlasti i iz vrha tajne službe Makedonije. Tako je počela da se ruši kula Nikole Gruevskog. Pri čemu su ljudi iz Evropske narodne partije odbijali da se odreknu gospodina Gruevskog. Isto tako sada mnogi krugovi u Evropi misle da će Aleksandar Vučić - o kome sve znaju šta radi u Srbiji, apsolutno svaki detalj - biti “kooperativan u rešavanju kosovskog pitanja”.

Međutim, i oni znaju da je to čovek koji neće smeti da uradi ono što im je obećao jer je on ipak stari radikal. Mnogo mu je važnije da sačuva imidž velikog Srbina nego da pomiri dva naroda na Kosovu i Metohiji i napravi trajan mir i normalan suživot.

Makedonski scenario

RSE: Mislite li da Vučića može da obori samo ulica?

Dejan Ilić:

-Bojim se da nam Vučić tu poruku šalje. Da li on to šalje ozbiljno ili se igra - to ne mogu znati. Ali za sada šalje baš tu poruku. On kaže - izbore ću pokrasti, institucije su moje, pravosuđe je moje, ako hoćete da se bijete sa mnom, izvolite na ulicu, pa da vidimo ko je jači. Ja stvarno mislim da je to poruka koju on šalje. Možda grešim, ali tako mi to izgleda. Hteo bih da kažem nešto u vezi sa Makedonijom. Naravno da je opozicija iznosila elemente te afere, puštala snimljene razgovore, ali oni su to radili na ulici. To je bio scenario za okupljanje građana. Ljudi izađu na ulicu, okupe se na trgu i onda im neko iz opozicije iznese novu epizodu te priče. To je bio jedan od načina da se ljudi podstaknu, mobilišu, motivišu, zainteresuju. Meni se čini da neka vrsta odlučnosti mora da se pokaže i ovde.

Da li mislite da će ovaj režim bez jakog pritiska iznutra da popusti samo zato što mu je neko spolja rekao - vi sad morate da se promenite, a oni će reći - evo promenili smo se? Ja mislim da to nije realan scenario. Da li u ovom trenutku postoji organizacija koja je u stanju da mobiliše ljude, postavi jasne zahteve i koja je spremna da vrši pritisak da se ti zahtevi ispune. Ja mislim da je to početak i kraj svih pitanja u Srbiji.

Kada jednom budemo imali tu organizaciju, onda će i ljudi iz inostranstva reagovati drugačije nego što sada reaguju. U Srbiji mora da postoji neka snaga koja će pokazati da ima smisla da se interveniše spolja. Mora postojati pritisak koji će naterati režim da ustupi, a ne da bude brutalan i potpuno razobručen kao što je danas.

Borko Stefanović:

-Jasno je i nama da Vučić nije raspoložen da ispuni bilo šta od naših zahteva. Nisu bili ni Milo Đukanović, ni Nikola Gruevski. Voleo bih da vi, gospodine Iliću, i vi, gospodine Karabeg, jednom dođete pa da vidite kako to izgleda u unutrašnjosti.

Treba da pođete sa mnom u Lučane. Kad domaćinu uđete u kuću, on vam sedam puta gleda preko ramena da li ga neko slika i da li ga vidi da priča s vama. Boji se da će i on i njegovo dete izgubiti posao. Boji se da će mu doći na kapiju kao Dejanu Bulatoviću, pa pisati one poruke.

Nikad u istoriji Srbija nije bila tako ponižena i zarobljena kao što je sada. Ogroman broj građana smatra - neki su u apatiji, neki su u strahu - da njihov glas ne može ništa da promeni. Ovih dana sam bio u selu Osonici u opštini Ivanjica, pa sam seo u seosku kafanu da razgovaram sa ljudima. Njima je jako teško da poveruju u ono što govore opozicioni političari. Zato što kod kuće imaju samo Pink i RTS. Samo to gledaju. U Makedoniji je ipak bila bolja situacija. U Crnoj Gori su postojale čak dve objektivne televizije sa nacionalnom frekvencijom i nije bilo tabloida i hajke protiv onih koji drugačije misle.

U ovom trenutku bilo ko da pozove građane Srbije na ulicu ne bi imao veliki odziv jer ljudi, koji se bore za golu egzistenciju i preživljavanje, ne žele tu vrstu aktivizma. A govori se - Vučić je gotov, odbranili smo reku, odbranili smo parkić i trafostanicu. To je besmislica. Politička promena dolazi od gore. Neće doći od dole. U zarobljenoj zemlji ostrvca otpora ne mogu da budu izvor sveukupne slobode. Oni mogu biti biti svitac u tami, ali ne baklja pobede.

Moramo se zajedno boriti za ravnopravne izborne uslove. Ako se za njih izborimo, izaći ćemo na izbore. Onda ćemo se dogovarati o zajedničkom kandidatu za predsednika, o zajedničkim kandidatima za gradonačelnike, pa i o tome u koliko kolona ćemo izaći na izbore.

Integralni razgovor novog Mosta RSE možete pročitati ovdje.