Postoje rituali koji prizivaju demone istorije i pojmovi koji izvesno garantuju sukobe. Jedan od tih pojmova je genocid.
Najnovija saga počela je tako što je crnogorski ministar pravde u Parlamentu negirao genocid iz Srebrenice 1995. u kome je ubijeno više od 8.000 civila bošnjačke nacionalnosti, pa je premijer Zdravko Krivokapić zatražio njegovu smenu.
Od tog trenutka pitanje se prelilo preko granica Crne Gore i brda, veliku buku izazvalo u Beogradu i prosto eksplodiralo kada je parlament u Podgorici, uz podršku Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića koja je prekinula višenedeljni bojkot, prihvatio smenu ministra i usvojio rezoluciju kojom se najoštrije osuđuje srebrenički genocid i zabranjuje javno negiranje njegovog postojanja ili umanjivanja.

SPIRANJE LJAGE

Pretorijanci Aleksandra Vučića sa adresom u Crnoj Gori i srcem u Srbiji prvi su požurili da “speru ljagu” izvinjavajući se celom srpskom narodu zbog usvajanja rezolucije i ustanovljavanja 11. jula kao Dana sećanja na žrtve Srebrenice. “Osećam izvesnu dozu sramote, iako sam glasao protiv te rezolucije”, izjavio je Milan Knežević, jedan od lidera vladajućeg Demokratskog fronta i uz četničkog vojvodu Andriju Mandića najvažniji izvođač beogradskih radova.

Zar je genocid u Srebrenici toliko kužan da traži izvinjenje? I zašto čitavom srpskom narodu kada se dobro zna ime generala-dželata pod čijom je komandom likvidiran toliki broj ljudi i identiteti 14 osuđenih bivših pripadnika vojske i policije Republike Srpske?

Kako malo i danas nedostaje vladajućim Srbima da se vrate 26 godina unazad, u vreme ratova koji zahvaljujući nespremnosti na suočavanja sa punom istinom i dalje proganjaju porodice nevinih žrtava.

Ton reagovanjima zvaničnog Beograda dao je, ko bi drugi, do predsednik, ministar informacija kod Slobodana Miloševića, čovek koji sve češće daje do znanja da njegovom evropejstvu ističe ograničeni rok trajanja.

Dodatno iznerviran izjavom Bakira Izetbegovića da su Crnogorci pokazali čojstvo, Vučić je kao potvrđeni velemajstor manipulacija odmah krenuo u mobilizaciju srpske javnosti predstavljajući rezoluciju kao pokušaj da se stavi “kolektivni (genocidni) žig na svakog pripadnika našeg naroda”.

Ko je to i kada rekao? Zna dobro Vučić da žig o kome priča nije udaren ni na jedan dokument, od UN-a i Haškog tribunala do crnogorske rezolucije. Prikazivati zabranu javnog negiranja Srebrenice kao pokušaj udaranja “genocidnog žiga” na čitav narod je čista demagoška i nacionalistička manipulacija. Vlast u Beogradu populistički sebe prikazuje kao branioca nevinog srpstva od agresije - koje nema. Postoji samo obaveza da se genocid ne negira i da se prizna da je Srebrenica bila genocid.

Kaže Vučić još da se Crna Gora “meša u nešto što se te države ne tiče, jer Srebrenica nije u Crnoj Gori”. A zašto se onda Srbija meša kada Srebrenica nije u Srbiji? I zašto svesno prenebregava činjenicu da se svakog 11. jula svet od Australije preko Evrope do Kanade seća Srebrenice?

Drži se predsednik farisejske politike utemeljene na jednoj poluopsceni koja jeste zvaničan dokument: Skupština Srbije usvojila je u martu 2010. Deklaraciju koju je predložila tada vladajuća koalicija predvođena Demokratskom strankom predsednika Borisa Tadića.

Već tada je bilo jasno da će političari upotrebiti sve pravne smicalice kako bi genocid eliminisali iz zvaničnog dokumenta i oficijelne retorike. Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde iz 2007. kojom je potvrđeno da je u Srebrenici izvršen genocid, u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom Haškog suda - ali bez pominjanja termina genocid. Da se Vlasi ne dosete.

Oni koji insistiraju na reči genocid, namah su proglašeni za izdajnike srpskog naroda. Kako tada, tako i sada. Pred Skupštinom Srbije upravo su dva predloga rezolucija o Srebrenici: jedna, poslanika vladajuće koalicije, koja traži osudu “zločina u i oko Srebrenice 1992-95” - kako bi se stavila tačka na neugodne debate. Druga, koju je predložila Stranka demokratske akcije Sandžaka, navodi da Srbija najoštrije osuđuje genocid u Srebrenici i svako njegovo poricanje i proglašava 11. jul kao Dan sećanja.

Svestan da bi usvajanje prve rezolucije postavilo Srbiju na metu oštrih kritika u vreme kada svet obeležava 11. juli, a da je druga apsolutno neprihvatljiva njegovim stavovima, Vučić je faktički već ukinuo sve dileme.

Dok sam ja predsednik Srbije, neće biti rezolucije o Srebrenici, izjavio je još jednom nagoveštavajući da se vraća velikosrpskim korenima svojih radikala koji su cinično osuđivali stradanja Jermena od otomanske vojske, ali ih nikakav dokument o Srebenici nije zanimao. Kao ni lidera Republike Srpske koji upornošću Radovana Karadžića blokira da Bosna i Hercegovina dobije zakon o zabrani negiranja ratnih zločina.

Neće vladajući srpski političari da preko usta prevale reč genocid pa da ih tuku. Dok od reči genocid beže kao đavo od krsta, koriste eufemizme “strašnih”, “groznih” i “užasnih” zločina i nastavljaju da guraju prst u oko sudu UN-a i velikom delu međunarodne zajednice.

Aleksandar Vulin, vlasnik najomiljenijeg resora u Srba, redovno istrčava iz svog Ministarstva unutrašnjih poslova i bavi se spoljnom politikom na način da bi kladionice trebalo da postave kvote oko toga s kim ćemo u regionu prvo da zaratimo. Tako je bilo i ovoga puta.

Prvi policajac zemlje, poslovično namrgođen i obavezno obučen u crnu uniformu koja me neodoljivo podseća na Francetićeve ustaške legije, najavio je da će od svog glavnokomandujućeg da zatraži da se onima koji su glasali za rezoluciju zabrani ulazak u Srbiju. Pretpostavljam da bi se kasnije zabrana odnosila i na sve lidere Zapada, evropske diplomate i posrednike.

Deo opozicione nacionalističke desnice pridružio se vlastima u drugom “udarcu nožem u leđa” Srbiji koji je stigao iz Crne Gore, posle priznavanja Kosova. U Srebrenici “nije počinjen genocid”, ponavlja pokret “Dosta je bilo” omiljenu mantru kojom se srpske “partijote” štite od međunarodnih zavera koje fabrikuje mrski Zapad i njegovi NATO lakeji iz Montenegra.

Na poziv iz Beograda “da se uključi u rešavanje političke krize u Crnoj Gori i da se pozabavi Krivokapićem”, odazvao se novoizabrani mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, koji je događaje iz Srebrenice vratio više od pola veka unazad. “Hoće li usvojiti rezoluciju o Jasenovcu? Jadovnu? Koričkoj jami?”

“Neka neviđena tajna sila povlači konce i usmerava procese u Crnoj Gori”, piše Spunjik dodatno dolivajući ulje na vatru sporova koje Srbija ima sa susedima u regionu.

ŠTETA, A NE ZAŠTITA

Genocid je reč koju previše političara sa čitavog spektra srpske politike nikako ne želi da izgovori ne shvatajući da je njegovo negiranje samo produžetak genocida koji onda određuje veoma negativnu percepciju Srbije u svetu.

Suočavanje sa bolnim istinama i javno iskazana saglasnost da se u Srebrenici dogodio genocid olakšali bi saradnju sa Bošnjacima, pomoglo rešavanju srpsko-albanskog sukoba i smanjivanju tenzija sa Hrvatskom i Crnom Gorom. Od svega toga ništa.

Neka mi neko objasni zašto bi priznavanje genocida bilo protiv interesa srpskog naroda? To što i 26 godina kasnije možemo da čujemo mladiće koji uzvikuju “Nož, žica, Srebrenica” sasvim je konkretna optužnica nespremnosti generacije srpskih političara da se suoče sa prošlošću koju bi i dalje da kozmetički ulepšavaju izborom manje crnih reči.

Umesto da se skida teško breme koje su srpskom narodu ostavili ratni zločinci sa imenom i prezimenom, sadašnja vlast odbijanjem da prihvati genocid nanosi ogromnu štetu istom tom narodu za koji kaže da ga štiti. Nećemo mi dugo stvoriti postkonfliktno društvo podržavajući praksu ćutanja, poricanja i revizije sudski utvrđenih činjenica. Vladaju podele, strahovi, mržnja i nesigurnost.

Oslobođenje