Piše: ŽELJKO IVANKOVIĆ

Vedar i odmoran vratio se Mido s godišnjega odmora. Dijela lanjskog odmora, starog odmora, jer za novi, ovogodišnji još ne daju rješenja.

– Ovdje ništa ne rješavaju, pa zašto bi ovogodišnje godišnje odmore!? – zeza se.

– A i da ti ga daju kud bi. I ja sam stari odmor proveo kod kuće – govori moj drug i sam spreman za zezanje. – Ne mogu ja kao Mido svaki dan u planinu, a preko granice ne daju domaće vlasti…

– Da. Nigdje priče o vakcini. Ni u šali – umiješam se. – Da Srbija i Vučić na nama ne razvijaju svoj zdravstveni turizam ne bi nijedan naš čovjek dosad bio cijepljen.

– Ma otkako nemamo visokog predstavnika, više se nitko ni za što ne brine. On se barem jednom mjesečno brinuo za nešto… – Mido se ne prestaje smijati.

– Ma, nije se on brinuo, on je samo izražavao zabrinutost. Da se on brinuo, koliko je u Bosni proveo, umro bi od sikiracije – zezam se i radujem da ponovno naši susreti imaju vedriju notu.

– Ništa, drugovi moji – Mido će. – Ostaje nam čekati vakcine, novoga visokog predstavnika, Godota… Šta se ono još čeka?

– Da se BiH plasira na bilo koje prvenstvo, da ode na Euroviziju, da Hrvatska izgradi Pelješki most… – drug će.

– Hahahaaaa… A nitko ne spominje naš autoput… Jer, prije će sve ovo, pa čak i Godot nego taj koridor…

– Nego – uozbilji se moj drug – jeste li vi, ljudi moji, uopće svjesni kad je BiH imala prvog visokog predstavnika i koliko se njih ovdje izmijenilo?

– Ja sam upamtio samo onog prvog – Mido će.

– Onog Šveđanina, što mu se nitko više ne može imena sjetiti… Karla Bildta?

– Nisi se ti – Mido će mom drugu – dobro odmorio. Prvi, pravi, najbolji visoki predstavnik u BiH bio je – Omer-paša Latas. E, njega sam ti ovo malo odmora proučavao. Malo čitajući Andrićev roman o njemu, a malo više povijest. Taj i takav nama visoki predstavnik treba ili se ova agonija nastavlja daleko u nepredvidivu budućnost.

Mido briljira. Konačno je opet onaj pravi. Ove se godine navršava 150 godina od smrti Omer-paše Latasa. Vidim da je Mido ozbiljno prostudirao materiju. Obnovio gradivo.

Moj ga drug gleda, a mene zanima kamo će Mido s tom pričom, ali mi se čini da je na dobrom putu.

Kad je sultan Abdul Medžid I. proglasio Hatišerif od Gülhane kojim su započele cjelovite, doduše postupne, društvene reforme s ciljem modernizacije države i društva prema europskim liberalno-građanskim načelima, to je značilo da je Osmanskom Carstvu baš dogorjelo do noktiju, a Zapad pritiskao da se više nije imalo kud.

I tko je pružao otpor? Imate pravo jednom pogađati? Bosanske feudalne guzonje koje bi prije dale guzice nego i najmanju stečenu privilegiju i iz nje generirano nasilje, tlačenje, pljačke…

– Podsjeća li vas ovo na bilo što oko nas trenutno?

– I? Kaže sultan Omeru, hajde ti gore u Bosnu, evo ti bonske ovlasti…

– Misliš stambolske?

– Da, da, a šta sam ja rekao? – šeretski se cereka Mido. – Okupi tu žgadiju, i satari to, što sabljom što crvenim gajtanom… Da ja ne sedlam konja i da im ja gore ne dolazim.

– I ne slušaj ih što oni govore, jer oni lažu čim zinu. Nego, gledaj šta rade. Ali, ne ni to predugo. Dosta je meni više dosadnog Bruxellesa, svih onih Macrona i Angela, stalnih prijetnji da će mi ovo ili ono. Zgazi to. Da mi neki tamo mračni bosanski vilajet koči od Njemačke obećanu željeznicu. Da željeznicu gradimo kao oni svoj autoput pa da zbog njih ne stignemo ući u Agatinu knjigu ”Ubojstvo u Orient Expressu”, da… Zgazi to, oni ionako niti znaju niti žele da znaju što je to autocesta, što željeznica, a kamoli što je to Europa. Oni samo naprđuju o Pelješkom mostu, a sve smo im te njihove mostove ionako mi izgradili. Sve one Andrićeve mostove, pa čak i onaj na Neretvi… Nešto mi, kao malo ljutito reče sultan, nije jasno zašto im i taj most onaj njihov Andrić ne stavi u knjigu?

Mido se smije, odvaljuje se od smijeha, ali ne prestaje svoj monolog. Ludo se zabavlja, a i mi se smijemo…

Svi gledaju u naš stol, kako smo dobro raspoloženi kao da nam je premijer Novalić obećao vakcinu. Šta će jadni čovjek kad se dobro odmori, nego se dobro zajebavati.

– E, to ja zovem visoki predstavnik – drug će. – Da, znao je on okupiti te sarajevske seronje u Konaku, pogostiti ih, a onda svilen gajtan oko vrata da se zna tko je tko i kako se prava vlast ne može zajebavati. Tad je i nastao onaj vic o Fati kad kaže Muji: E, nek si ti meni Mujo nitko i ništa…

– Da, da… to je uvijek dobar vic!

– A ako se tkogod malo drznuo protiv tog visokog predstavnika, on bi ga, za primjer, jer, jelde, ne treba sve pobiti, imaju i druge pedagoške mjere, vezao naopako na konja i kroz Bosnu i Hercegovinu proveo do Stambola. Sve po tim bonskim ovlastima…

– Mido je baš obnovio gradivo.

– Taman posla da svako malo iskazuje zabrinutost, da se sam sikira i u stres baca sultana, ili da ih, te glupe Bosance, ne daj bože, svako malo ohrabruje na putu reformi, pa da im malo pokaže mrkvicu od love za autocestu, a onda malo batinu kojom će ih po goloj guzici, ako ne slušaju. I kako će im, ako ne budu poslušali, doći još kojih dvadeset-trideset puta da ih podsjeti na preuzete obveze… – nastavljam se zezati.

Sad ovakvo zezanje može u beskraj…

– Ovu se zemlju, izgleda, samo silom može privesti nekoj kulturi, zakonu, redu, civilizaciji… – zašilji moj drug malo priču na Midinu tragu. – Kako tada, prije 170 godina kad je izbila pobuna tadašnjih bosanskih guzonja, tako sve kroz povijest do dana današnjega. Jedino je Omer znao što treba. Naravno, i sultan koji mu je dao te stambolske ovlasti.

– Znao je on s kim ima posla, a i nije baš volio tu njemu odvratnu zemlju u kojoj su nekakvi bosanski prvaci osnovali neki tobože probosanski, patriotski savez protiv reformi…

– S jasnim programom: javno govori ”aha”, a u sebi ”jok”. I drži se tog ”jok” kao pijan plota.

– Kud ću u reforme, jebemti? Sve ću izgubiti, kao što već i jesam u tih zadnjih 170 godina svaki put kad je netko tražio da se uredi ova zemlja, a nama se nekolicini toliko sviđala i tako savršeno izgledala, da ne bismo ni rupu na putu popravili, osim ako baš ne budu neki kofol izbori; ma ni nov čavao ne bismo u most zakucali, osim ako se, ne daj bože, međunarodna zajednica ne odluči nadgledati izbore i pitati u što ste potrošili tolike milijune…

– I zato, drugovi, neka je slava tom prvom visokom predstavniku. Zna Ivo što je o njemu knjigu napisao. Zna. Neće valjda o bljedolikim europskim činovnicima. Njih je ionako već bio uturio u ”Travničku hroniku”.

(Prenosimo s portala Autograf)