Piše: NIKOLA SAMARDŽIĆ

Zamenik republičkog javnog tužioca Goran Ilić najavio je ustavne promene koje će omogućiti nezavisnost sudijske vlasti i tužilačkih funkcija od zakonodavne vlasti. „Prvi put u istoriji Srbije se ukida pravo Narodne skupštine da bira sudije i predsednike sudova“. Sva statusna pitanja biće u nadležnosti Visokog saveta tužioca, umesto dosadašnje privilegije republičke javne tužiteljke.

Ustavne promene neophodne su i kako bi se okončali pregovori o statusu Kosova koji će biti privremen sve dok se odnosi Prištine i Beograda ne budu uredili tako da odgovaraju javnom interesu obe strane, a ne manipulatorskim stavovima udbaško-svetosavskih elita. Za početak bi obostrano priznanje i ukidanje uzajamnih fizičkih i birokratskih barijera omogućilo svima da na tome švedskom stolu biraju po ukusu, jedni da se sve promenilo, drugi da se ništa nije primenilo, i svako neka maše zastavom kojom hoće, dok ne zaključi da je besmisleno mahati bilo kojom.

Uloga Narodne skupštine obesmišljena je na izborima 2020. kad je pripala isključivo radikalima, socijalistima i julovcima, koaliciji koja je počinila zverstva u bivšoj Jugoslaviji, konačno i na Kosovu, uništila ostatke slobodnih medija krajem devedesetih, zatim i u toku poslednjih nekoliko godina, zgazila važne univerzitete i otvorila nevažne, likvidirala Ćuruviju, Stambolića i Đinđića, izazvala NATO intervenciju, i danas sve čini da se ona ponovi.

Izuzimanje sudske vlasti iz nadležnosti Narodne skupštine nije samo razdvajanje dva resora vlasti, a uvek je poželjno da sudski bude nadređen zakonodavnoj i izvršnoj, umesto obratno, ustavne promene dopustiće da se postavi pitanje smisla zakonodavne vlasti koja je faktički jednopartijska. Ustavnim promenama Srbija će takođe dati važne odgovore na pitanja koja podrazumeva poglavlje 23 u pregovorima sa EU, i one će potvrditi da je Srbija spremna za integraciju, koja je oktroisana, ali takav pritisak zasad nema alternativu.

Oktroisan ulazak u EU i NATO u najvišem je interesu Srbije i u skladu je sa strateškim potrebama zapadnog sveta da institucionalno i bezbednosno zaokruži Šengenski prostor, i odlučnije se pozabavi malignim ruskim i kineskim uticajem.

Komatozno stanje parlamentarizma jedno je od ishodišta strateškog oslonca na Putinovu Rusiju koju je uspostavila neformalna koalicija aktuelne vlasti i opozicije predajom NIS-a 2008.

Dolaskom na vlast 2012. aktuelni predsednik Vučić dao je lažna obećanja zapadnim partnerima da će sprovesti sistemske i ustavne promene, i već dugi niz godina njegovih prenemaganja i uvođenja Srbije i susedstva u novo vanredno stanje, na rubu ratnog sukoba, upućuju na potrebu da se reforme na koje se obavezao ubuduće sprovode efikasnijim političkim dogovorima.

Besmisao srpskog parlamentarizma potvrdili su i izbori za Rusku Dumu u kojoj je Putinova Ujedinjena Rusija zadržala dominantan položaj mada je oslabila u odnosu na opoziciju. Ruska opozicija se, međutim, drži upravo Putinove agende i dominantnog sistema vrednosti, ostajući „sistemska“, kooptirana u vladajuću politiku i podele interesnih sfera, slično opoziciji u Srbiji.

(Danas)