Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Srbija je izmrcvareno društvo čiji građani, razapeti između apatije i straha, svet oko sebe nemo posmatraju kao da se sve događa nekom drugom.

Godinama se umire lagano: lopovska tranzicija, sankcije, nestašice i ponižavajući redovi za ulje, ratovi, bombardovanje, korupcija, partokratija i autokratija, kult ličnosti. Sve je to bila delotvorna terapija za one na vlasti i presuda slobodama.

U DRUŠTVU TALIBANA I VOJNE HUNTE

Svako ko živi u Srbiji, a sačuvao je minimum objektivnosti, ne može da bude iznenađen najnovijim izveštajem organizacije Freedom House objavljenim u posebnom izdanju nazvanom “Obeležavanje 50 godina borbe za demokratiju”.

Srbija je od svih država Zapadnog Balkana najviše nazadovala u oblasti sprovođenja demokratskih reformi, pa se po stanju demokratije svrstava između Avganistana i Mjanmara. Biti u društvu talibana i vojne hunte je više nego ponižavajuće za jednu evropsku zemlju.

Srbija je pre tri godine ispala iz društva demokratskih država. Sada se vodi kao delimično slobodna, kao hibridni režim u kome je vlast zasnovana na autoritarizmu kao posledici nepotpune demokratske promene. Nalazi se na 16. mestu među zemljama u kojima je zabeležen dramatičan pad sloboda poslednjih deset godina - što se precizno poklapa sa periodom vladavine Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke.

Bosna i Hercegovina takođe beleži decenijski pad i nalazi se na 31. mestu - između Rusije i Kine. Neugodno, ali ipak bolje nego između Avganistana i Mjanmara.

Freedom House konstatuje da su u Srbiji tokom decenije erodirala politička prava i građanske slobode, da su uvećani pritisci na medije, opoziciju i nevladine organizacije.

Organizovani su višestranački izbori, što je poslednja fasada demokratije, ali i oni su daleko od standarda liberalnih demokratija i bliži su modelu izbora u Rusiji, Kini, Egiptu ili Mađarskoj. Izbore karakterišu zastrašivanje birača i nedostatak transparentnosti finansiranja kampanje. Opozicioni političari se na sve načine diskredituju i sve češće su subjekti maltreriranja i nasilja.

Tako je Srbija u odnosu na prošlu godinu izgubila 18 poena, a dva zahvaljujući izborima 2022. na kojima je vlast bahato zloupotrebljavala medije pod svojom kontrolom i sve druge javne resurse.

Srbija je parlamentarna demokratija, ali je vladajuća Srpska napredna stranka konstantno erodirala politička prava i građanske slobode, pritiskala nezavisne medije, političku opoziciju i organizacije građanskog društva, sve u korist koalicije na vlasti.

Mnogi javni protesti ugušeni su angažmanom policije, privatnih obezbeđenja, navijačkih i drugih paramilitantnih desničarskih grupa. Pogažene su slobode okupljanja i javne reči.

Vučić se u svojoj vladavini čvrsto oslanja na istraživanja javnog mnjenja i svakodnevno opipava puls javnosti. Da bi obezbedio podršku, neophodni su mu građani koji misle ono što on želi da misle. Mediji su tu ključni instrument.

Televizije sa nacionalnom frekvencijom su agitatorske platforme Vučićeve politike. Suprotni stavovi jedva da imaju šansu da uđu u etar. Pokazuje se da se više od 60 procenata građana obaveštava preko javnog servisa - koji je davno prestao da bude glasilo javnosti koja ga plaća i pretvorio se u još jedan od megafona vlasti. Istraživačkim medijima se preti, a oglašivači ne bi da rizikuju.

U izveštaju o Srbiji navodi se da kritičari Vučića i SNS optužuju da imaju veze sa organizovanim kriminalom i kronizmom - davanjem poslova samo saradnicima predsednika i vladajuće stranke. Istrage o korupciji vodi nekoliko tužilaca koji najčešće okrive policiju da nema dovoljno dokaza protiv ministara. Napadi na etničke manjine i LGBT+ zajednicu, diskriminacija Roma, govor mržnje i dalje su razlog za zabrinutost.

Da sve bude nepovoljnije, pobrinula se i demokratska Evropska unija koja dobro zna kakvo je stanje stvari u Srbiji. Kada vidi sav taj mrak, što ne osvetli malko ovaj ubogi, obogaljen, ponižen, uvređen i obespravljen narod? Zašto simptomatično ćuti pod izgovorom da neće da se meša u “unutrašnje stvari”.

IZLIZANA FLOSKULA

Demokratski svet uputi povremene kritike u izveštajima Evropske komisije i, nešto češće, Evropskog parlamenta i to je sve. Iako postoje mehanizmi, u praksi nema odgovarajućih pritisaka koji bi mogli da budu delotvorni. Ta ćutnja je pasivno učestvovanje u nedemokratskom poduhvatu.

Rat u Ukrajini otvara priliku da se Evropa razbudi iz svoje pogubne učmalosti. Ne radi se samo o politici proširenja koja je za dve decenije od solunskog samita učinila da entuzijazam članstva među kandidatima sa Zapadnog Balkana počne da opada. Radi se o energičnijem insistiranju na reformama koje će stvoriti pravne države jakih i nezavisnih institucija uz poštovanje svih sloboda, za borbu protiv korupcije.

Istina je da su izveštaji raznih međunarodnih organizacija o stanju u Srbiji sve negativniji i kritičniji, ali godine tolerancije učinile su da to vlast u Beogradu previše ne brine. Izveštaji najčešće ne dopru do javnosti.

Vlast ne želi da čuje ono što ne prija njenim ušima, a ako se to desi, onda se koristi izlizana floskula da je kriv glasnik, a ne glas. Beograd posebno nervira pozitivno napredovanje Kosova, koje je i dalje u kategoriji delimično slobodnih, ali je u poslednjoj godini napredovalo za četiri boda pošto nije zabeleženo nazadovanje ni u jednoj oblasti koju Freedom House koristi kao kriterijume.

Kada je prošle godine vašingtonska nevladina organizacija objavila izveštaj u kome takođe stoji da je Srbija najviše nazadovala, a Kosovo najviše napredovalo u regionu, Vučić je omalovažavajuće komentarisao: “Ljudi, pa to k’o da je pisao neki niži činovnik, nepismeni iz (opozicione) koalicije ‘Moramo’, a ne neko ozbiljan ko bi morao detaljno time da se bavi.”

Srbija živi u Zlatnom dobu i svakog dana u svakom pogledu sve više napreduje, naracija je koja se svakodnevno uliva u glavu građana. Dokle?