Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Nomad)

Beše miting u Banjaluci, a na miting zaštitnici srpstva dovukoše oko devet tisuća mrtvosanih i ucenjenih duša, te pokojeg entuzijastu. Mahalo se ruskim zastavama i slikama velikog Srbina Vladimira Vladimiroviča Putina. Sasvim logično. Kad praviš skup protiv Rezolucije o genocidu u Srebrenici, normalno je da se zakitiš slikom onog koji upravo provodi genocid u Ukrajini. Čisto da ne bude nekih nesporazuma. A da poruka skupa bude baš skroz naskroz transparentna i očevidna pobrinuli su se transparenti sa likom Ratka Mladića. Dakle, organizatori i učesnici mitinga ne samo da negiraju genocid, nego ga i slave. Genocid nije počinjen, ali bi ga rado ponovili – tako glasi njihova naizgled paradoksalna poruka.

Optužuješ vasceli svet da se zaverio protiv tebe, da zle sile žele da proglase čitav narod odgovornim za genocid u Srebrenici, a onda istakneš sliku čoveka osuđenog za genocid, e da bi se odbranio od tih optužbi koje su, usput budi rečeno, nepostojeće. Da li pristajanje uz zločinačku ideologiju zaglupljuje ili pada na već dobro pripremljen teren nađubren kretenizmom – pitanje je na koje nije lako naći odgovor. A možda nema ni potrebe da se za njim traga, mnogo je potrebnije prosto primeniti zakon na poricatelje genocida i glorifikatore zločinaca, pa neka iz zatvorske ćelije objašnjavaju svoje pobude.

Mogli su i Hitlerovom slikom da uveličaju veličanstveni skup, da bi sve bilo jasno i posetiocima sa jeftinijim ulaznicama, ali verovatno takvih artefakata nedostaje u fundusu. Što bi rekla narodna poslovica starih Tribala: Kad nema Adolfa, dobri su i Ratko i Volođa.

Srpsko nacionalno biće i piće

Na svesrpskom saboru gostovala je i delegacija iz Srbije, a u njoj doskorašnja premijerka, a odskorašnja predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić, deklarisana pripadnica LGBT populacije. Nije se sama deklarisala, već ju je iz ormara izvukao njen šef Aleksandar Vučić, kad joj je dodelio premijersku funkciju. U okviru akcije “Dozvolite da vas autujemo”. Uz vaš pristanak ili protiv vaše volje, nebitno, ko se dobrovoljno pridruži vladajućoj razbojničkoj družini, taj automatski pristaje na sva poniženja. Sve će to gazda pozlatiti narodnim parama i Jovankinom vilom.

Na mitingu “Srpska te zove da negiraš genocid” Brnabić je održala prigodno slovo, rekavši da je za nju uvek velika sreća i ogromno zadovoljstvo kada dolazi u Republiku Srpsku. „Tako i danas bez obzira na sve izazove sa kojima se zajedno suočavamo i koliko vremena bila teška važno je da se držimo zajedno, da se okupljamo i pomažemo i da smo uvek u našem nacionalnom biću jedno“, rekla je Brnabić, zagledana u viziju svesrpske sabornosti koju je ogledala u dnu Mladićevog oka.

Šta je tačno to famozno nacionalno biće nije najjasnije ni onima koji upotrebljavaju tu floskuletinu, ali kako svi pripadnici naroda u njemu bivaju jedno poznato je iz istorije totalitarnih režima. Kako to jedinstvo izgleda i šta bi nacionalno biće moglo da bude čulo se malo kasnije na mitingu, kad je reč uzeo narodni poslanik u Skupštini Republike Srpske Darko Banjac, dok mu je Brnabić čuvala leđa na bini.

Svi srpski kotlovi za rakiju u jednoj državi

“Ja u tu pedersku evropsku organizaciju koja se zove EU ne želim da idem. Ne želim Roditelj jedan, Roditelj dva, ne želim da se odreknem svoje tradicije i običaja, ne želim da se odreknem svoga rakijskog kotla i pečenice. To smo mi i to nikada ne smijemo dati”, sasuo je Banjac. Urla Banjac kako neće u pedersku Evropsku uniju, a iza leđa mu stoji pripadnica LGBT populacije i podržava njegovo odustajanje.

Neće Banjac Roditelje jedan i dva, hoće samo oca i majku, ne priznaje istopolne parove, ali iza leđa mu stoji Roditelj dva. A Brnabić bi da bude jedno sa nacionalnim bićem koje bi najradije potamanilo sve gejeve, lezbejke i transrodne osobe. Ovakve situacije teško je izmisliti, jer su naprosto previše besmislene za fikciju. Lepo je što negatori genocida otvoreno pokazuju da nisu samo moralni idioti, već i obični kreteni.

Konačno smo saznali i šta su temeljne odrednice srpskog bića, to su tradicija i običaji, konkretno – “rakijski kotao i pečenica”, drugih tradicija nema, bar Banjac za njih ne zna. Rakija je zapravo prepečenica, pečenica je vrsta sušenog mesa, ali ne treba prebacivati Banjcu nepoznavanje srpske kulinarsko-alkoholičarske tradicije, suviše je to za njega komplikovano. Dakle, mi Srbi smo rakijski kotao i rakijica, i to bi bilo to, to je taj famozni kolektivni nacionalni identitet, suština nacionalnog bića. Nacionalno biće je zapravo nacionalno piće.

Je l’ to znači da ste onolike desetine hiljada ljudi pobili, gradove porušili, sela popalili, milione raselili, ko zna koliko osakatili i pretvorili zemlju u stratišta i zgarišta – u ime pečenja rakije? Svi srpski kotlovi za rakiju u jednoj državi? Gde su srpski kotlovi, tamo su srpske zemlje? Srbija se brani u kotlu? Rakija je srce Srbije? Kotao je najskuplja srpska reč? Koji ste vi maloumnici, to je teško pojmiti i rečima iskazati.

Žrtve zavere

Brnabić je zborila i kako su se vremena promenila. Danas su u Srbiji na vlasti ljudi koji će uvek biti uz Srpsku i naš narod, a juče nije bilo tako: “Nekada ste na vlasti u Srbiji imali ljude koji su uvodili sankcije Srpskoj, pa su onda došli oni koji su kako im Zapad naredi hapsili Srbe zbog, kako kažu, ratnih zločina“. Dakle, nije trebalo hapsiti i izručivati Radovana Karadžića i Ratka Mladića, jer su oni pre svega i iznad svega Srbi, a samim tim izuzeti od svake krivice, zakona i suda. U ovoj Brnabićkinoj rečenici najsimptomatičnije je ovo relativizatorsko “kako kažu, ratnih zločina”. To tamo neki mrzitelji Srba kažu da je bilo nekakvih zločina, ali zapravo se ništa nije desilo.

Brnabić uporno negira da su srpske snage u Srebrenici počinile genocid, pa uglavnom kaže da je to “strašan zločin”. A onda se ispostavi da je to samo prvi korak poricanja, u sledećem koraku već negira da je bilo kakav zločin počinjen, Karadžić i Mladić su nevinašca, žrtve svetskog poretka i velike svetske zavere protiv Srba, robijaju na pravdi boga, samo zato što su Srbi. Nije bilo ni agresije na BiH, ni opsade Sarajeva, ni živih buktinja u Višegradu, ni klanja i deportacija u Podrinju, ni konc-logora oko Prijedora, ni streljanja na Korićanskim stijenama, ni rušenja džamija, ni masovnih silovanja, ni etničkog čišćenja, pa ni genocida u Srebrenici.

Sve su to svetski moćnici i njihovi domaći pomagači izmislili, samo da bi napakostili Srbima i proglasili ih za genocidan narod. Tako otprilike izgleda pogled na prošlost iz perspektive zločinaca, nacionalističkih ideologa, političkog i intelektualnog krila udruženog zločinačkog poduhvata, kako onih iz devedesetih, tako i ovih drugih koji su se u međuvremenu dobrovoljno pridružili toj bulumenti.

Srpski svet kao logor

U takvu naopaku postavku savršeno se uklapa poruka Milorada Dodika kako se “ne stidimo Srebrenice”. A onda je razumljivo i zašto Dodik priželjkuje da Donald Tramp ponovo dođe na vlast. Razumljive su i čežnje onog Banjca sa dna rakijskog kazana: „I kada kažem da mi je krivo što se ‘specijalna operacija’ Ruske Federacije nije proširila na sve fašiste i naciste, to iskreno mislim”.

Kreatori Srpskog sveta zapravo nemaju ništa protiv genocida, oni se intimno slažu ne samo sa Srebrenicom, već sa ukupnom Miloševićevom i Karadžićevom ratnom politikom i velikosrpskom ideologijom koja je dala legitimaciju za zločine, samo ne žele da se po svetu priča kako je to bio genocid. U današnjem međunarodnom poretku to je nemoguće, zato oni tako žarko priželjkuju Trampov dolazak na vlast, Putinovu pobedu u Ukrajini i prekomponovanje sveta. Kada bi međunarodni poredak bio srušen, tada bi kreatori Srpskog sveta mogli da u svom hermetički zatvorenom brlogu govore i čine šta hoće, da sami određuju šta je istina o prošlosti, da progone i zatiru koga požele, a da prođu nekažnjeno.

Ideja nacionalističke zatvorenosti, izolacije i odsecanja od sveta bila je neophodna i da bi zločini bili počinjeni. Na onolike ratove, razaranja i pokolje moguće je odlučiti se samo ako misliš da nema nikakve više instance pred kojom ćeš odgovarati. Apsolutna nekažnjivost – to je svrha samoizolacije. Velika Srbija, Srpski svet, Homogena Srbija– podrazumeva totalitarno društvo pretvoreno u logor. To je ideal ovdašnjih nacionalista, populista, desničara, fašista i ostalih mrakobesnih zlotvora. Njihova najveća frustracija je što svet uopšte postoji, što donosi Rezolucije o genocidu u Srebrenici, stavlja lekcije o tome u udžbenike, proglašava dan sećanja, čuva istinu o zlu i staje na stranu žrtava. A Srpska i Srbija te zovu na poricanje i slavljenje genocida, na moralno samoubistvo i večnu sramotu.