Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Žurnal)

Predsednik SNS-a i premijer Vlade Srbije Miloš Vučević saopštio je da je njihova stranka pobedila svuda, osim u Bačkoj Topoli, Kanjiži, Senti i Tutinu.

Tome se može dodati još nekoliko beogradskih opština u kojima je opozicija osvojila većinu. U izbornoj noći i opozicija i vladajuća partija su proglasili pobedu u Čačku i Nišu, ali je verovatnije da će tamo vlast formirati naprednjaci sa koalicionim partnerima.

Perorezom na oklopno vozilo

Na decembarskim izborima opozicija je bila na korak da osvoji Beograd, a sad su totalno poraženi, SNS-koalicija ima većinu i može sama da formira vlast. Tome je doprineo bojkot jednog dela opozicije, kao i sveopšta konfuzija koja je vladala poslednjih meseci u redovima onih koji se bore protiv naprednjačke autokratije. Decembarski izbori su pokradeni, ne samo u Beogradu, već i u drugim mestima. ODIHR je konstatovao silne nepravilnosti i dao preporuke za popravljanje izbornih uslova, Evropski parlament je doneo rezoluciju posvećenu izborima u Srbiji, ali sve to nije dalo veće rezultate.

Reći da je izborna utakmica bila neravnopravna bio bi čist eufemizam. Borba je neravnopravna kad, na primer, jedan igrač ima topa fore u šahu. Kad jedan igrač ima dva pešaka i nesrećnog kralja, a drugi sve figure i palicu kojom mlati u glavu suparnika – to je mnogo više od neravnopravnosti. Tako izgledaju izbori u Srbiji otkad je SNS došla na vlast: opozicija ide perorezom na oklopno vozilo.

Naprednjaci u svojim rukama imaju sve: medije, institucije, pravosuđe, policiju, javna preduzeća, ljudske resurse i neograničena finansijska sredstva iz budžeta kojima podmićuju birače i plaćaju aktiviste i batinaše da kontrolišu izbornu volju građana. Opozicija nema gotovo ništa, čak ni poštenu stranačku infrastrukturu.

Napadi na novinare i aktiviste

Izborni dan je protekao u svim mogućim oblicima krađe, otimačine i neregularnosti. Scene koje smo celog dana gledali ne mogu se videti ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji. Naprednjaci su organizovali brojne pozivne centre u kojima su ordinirali aktivisti sa paralelnim biračkim spiskovima. Biračima su isplaćivane nadoknade za glasanje za vladajuću partiju, zabeleženi su i slučajevi tzv. bugarskog voza, birači su prebacivani iz drugih opština u kojima se izbori ne održavaju, masovno dovoženi na birališta, a na biralištima i u kol-centrima bili su prisutni sumnjivi tipovi sa maskama na licu i metalnim štanglama u rukama.

Aktivisti opozicije i novinari nezavisnih medija su čitavog dana hvatali naprednjake u krađi. Uhvaćeni izgrednici su reagovali besno, fizički napadajući one koji su razotkrili njihove kriminalne radnje. Jednom aktivisti glava je razbijena ciglom, a drugog su mlatnuli u glavu metalnom štanglom, novinara lista „Danas“ pesnicom je udario naprednjački aktivista za kog se ispostavilo da je bivši policajac optužen za ubistvo. Urednik portala Mašina napadnut je u Zemun Polju i jedva je uspeo da pobegne od batinaša. Vladavina SNS-a se dobrim delom oslanja na lokalne kriminalce, a njihove veštine posebno dolaze do izražaja tokom izbora.

Napadnut je i narodni poslanik Radomir Lazović iz Zeleno-levog fronta. Na njega je nasrnuo Miodrag Sovtić, vlasnik dorćolskog lokala u kojem se nalazi picerija „Cezar“, gde su aktivisti otkrili naprednjački pozivni centar. Prvo su naprednjački pozivari napali opozicione aktiviste, a potom je čitava stvar eskalirala. Kad policija ne radi svoj posao, a vlastodršci se osile i okupe oko sebe razne nasilnike, ovakve scene slede kao logična posledica.

Partijska policija

Doduše, na ovim izborima je konačno postalo jasno šta je zapravo posao policije. Nije da ranije nismo znali, ali sad je postalo belodano. Aktivisti opozicije su u zgradi Novosadskog sajma otkrili pozivni centar SNS-a, bilo im je sumnjivo šta nekoliko stotina omladinaca tamo radi, pa su to prijavili policiji. Došle su patrole čuvara reda u nekoliko automobila i nisu preduzele ništa. Policajci su mirno sedeli u automobilima, kao da se ništa ne dešava.

Videvši da policija ništa ne preduzima, opozicionari su pokušali da uđu u inkriminisanu zgradu. I tad je policija reagovala. Desetak policajaca je pojurilo ka vratima kako bi sprečili opozicionare da uđu unutra. Dakle, ponašali su se kao privatno obezbeđenje Srpske napredne stranke. Dok su se policajci koškali sa građanima i odbijali ih od ulaza, iz zgrade su na drugi ulaz trčećim korakom izjurili naprednjaci, noseći u rukama kutije sa gomilom papira, glasačkih listića ili biračkih spiskova, bog zna. Kad su naprednjački zapovednici zbrisali, za njima su potrčali obični aktivisti, neki jedva punoletni omladinci, skrivajući lica od kamera.

Umesto da postupaju po prijavi i da utvrde da li se na dotičnom mestu vrši krivično delo, policajci su stali u zaštitu naprednih kriminalaca. Takvo su naređenje dobili od komandanta, njihov posao je da slušaju naređenja, a ne da sprovode zakon i poštuju zakletvu koju su položili. Tako oni bar doživljavaju svoj posao. Nisu u službi zakona, nisu u službi građana koji ih plaćaju, već su partijska policija. Dakle, Srbija nema policiju, već pretorijansku gardu Aleksandra Vučića i njegove stranke.

Totalno pomračenje sistema

Nisu novosadski policajci izuzetak, to je gvozdeno pravilo službe. Novinar i građanski aktivista Dušan Čavić, koautor legendarnih emisija „Ciklotron“ i „Marka žvaka“, otkrio je pozivni centar u jednom kafiću u bloku 70 na Novom Beogradu, tamo gde živi. Prijavio je slučaj policiji, pojavio se drug organ i lepo saopštio Čaviću da on uopšte nije nadležan za takve izgrede.

„A ko je nadležan?“, pitao je Čavić policajca. Organ reda je odgovorio: „Postoje institucije, ako se razumete i želite da se bavite time trebalo bi da se edukujete koje su institucije nadležne za, nazovimo to malverzacije ili šta vi već mislite“. Kad mu je Čavić rekao da je to sumrak sistema, policajac je zapretio: „U slučaju da se budem ponovo vratio ovde po pozivu, znači da narušavate javni red i mir, da ulazite u prostorije, da vičete, galamite, bićete privedeni u policijsku stanicu“.

Red i mir krši onaj ko prijavi krivično delo, a ne onaj ko ga vrši. Ono što čine pripadnici vladajuće stranke ne može biti krivično delo, niti predmet interesovanja policije. Posao policije je da čuva naprednjački red i duševni mir uzurpatora od građana koji prijavljuju kršenje zakona. Nije to sumrak sistema, nego totalno pomračenje, eklipsa, biblijski rečeno – tama najkrajnja.

U službi režima

Nije policija jedina podjarmljena institucija, skoro sve se nalaze pod šapom vladajuće partije. Tužilaštvo, pravosuđe, izborne komisije, javne ustanove i službe – sve se to pokorava gazdi, a ne profesionalnom kodeksu. Podjarmljene možda nije baš najadekvatniji termin, jer asocira na to da su Vučić i kompanija morali da se pomuče, da vrše strašne pritiske na ustanove ne bi li ih potčinili svojoj volji. Mogao bi neko neobavešten da pomisli kako je bilo nekakvog otpora autokratama.

U stvarnosti, institucije su pale šaptom, kao da njihovi uposlenici jedva čekaju da ih neko podjarmi, da najzad mogu da rade kako im se kaže, a ne u skladu sa sopstvenom savešću. Otuda i lakoća s kojom naprednjačka bulumenta ucenjuje i podmićuje građane da glasaju za njih, trpa ih u autobuse i vozi kao nekakvu smrznutu ljudetinu po partijskim skupovima, drži ih na kratkom lancu i ne dozvoljava im da se oslobode. Manjina je prinuđena da se pokori pritiscima vlasti, iz egzistencijalnih razloga, većini je naprosto lakše da budu poslušni.

Nije prvi put da imamo ovakvo stanje u Srbiji. Policija i sve druge ustanove bili su sluge režima i u vreme Slobodana Miloševića. Nije Vučićeva autokratija izuzetak, već pravilo. Izuzetak su samosvesni građani, demokratska atmosfera, slobodni izbori, državni uposlenici koji se drže pravila službe, ljudi koji ne pristaju na nepravdu i nasilje. I zato će borba protiv naprednjačkog režima biti duga, mučna i teška.