Kokan Mladenović režira u pozorištima Srbije, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Sjeverne Makedonije. Njegove predstave se igraju u Mađarskoj, Rumuniji, Švedskoj… U Malmeu, u pozorištu Teatron, postavio je trilogiju Danila Kiša Porodični cirkus (Rani jadi, Bašta i pepeo, Peščanik). Vanredni je profesor režije na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu. Vlasnik je nagrade „Bojan Stupica“, osam Sterijinih nagrada, pet jagodinskih Ćurana, četiri „Joakima Vujića“ i desetine drugih priznanja za režiju širom nekadašnje zemlje.

Ove jeseni u Splitu radi Bilježnicu Robija K. Viktora Ivančića. Riječ je o izuzetno popularnim pričama ovog hrvatskog pisca, a reditelj kaže da je to „kao Domanovićeva Stradija samo iz splitskog pera.“

Za 7. mart 2025. na dan Kamernog teatra 55, u ovom sarajevskom pozorištu zakazana premijera komada Blank, koji Kokan Mladenović radi po istoimenoj knjizi Feđe Štukana. Igra i Štukan, ali ne samog sebe kao protagonistu romana. Darko Rundek piše muziku, a Kokan kaže da to treba da bude „poslednji koncert za Jugoslaviju“, piše Radar.

Kokan Mladenović (54) je bio tri godine upravnik Ateljea 212 i od kada je prije 12 godina otišao sa tog mjesta, više nikada nije kročio u ovo pozorište, a tri puta je režirao u Beogradu. Jednom u Narodnom pozorištu i dva puta u Beogradskom dramskom:

„Jug Radivojević je u Beogradskom dramskom pozorištu napravio jedan regionalno sigurno najznačajniji centar, a i u evropskim razmerama veoma respektabilnu pozorišnu kuću. Bilo gde u svetu kada kažete da vam je režirao Frank Kastorf, oni vam skinu kapu jer znaju koji je njegov ogroman značaj za istoriji svetskog pozorišta. Jug je okupio i veliku ekipu regionalno najboljih ljudi. Paradoksalno je, ali istinito, da je Beogradsko dramsko pozorište mnogo više Jugoslovensko dramsko od Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Mnogo je dinamičnije i ima mnogo više uticaja na regionalnu kulturu i na bivši jugoslovenski prostor nego što to ima JDP.

Jug i ja smo razgovarali isključivo o predstavi i nikakva politika nije bila tema našeg razgovora kada smo se dogovarali da radim. Na tome sam mu beskrajno zahvalan."

To što ne režirate u Beogradu omogućilo vam je da upoznate pozorišne scene širom Srbije, bivše Jugoslavije, ali i Evrope?

Sve to ima svoje lepe živote koji se odvijaju u Temišvaru, Rijeci, Budimpešti… Kada su mi se zatvorila beogradska vrata, kada sam shvatio da to nije incident već odnos prema meni, razumeo sam ono što mi je rekao Andraš Urban, koga inače jako volim. A to je rečenica: Mnogo je strašnije kada se zameriš pozorišnom nego političkom establišmentu.

Mislite da je moguće razdvojiti ta dva establišmenta? Zar nisu često veoma bliski?

Oni su po pravilu kompatibilni. Način na koji se upravnikuje, na koji se vode beogradski teatri u pravcu nezameranja, pokazuje da postoji gotovo idealan suživot između vlasti i pozorišta. To očigledno nije svet koji je računao sa mnom, a ja sam odavno prestao da patim što je to tako. Živim svoj život na nekim zanimljivijim pozorišnim mestima. Imao sam uspešnu prošlu sezonu, a počela je u Novom Sadu, što je posebno važno. Jer, u tom Novom Sadu, koji je bio radikalsko gnezdo, u kome je SNS bio mnogo ekstremniji, za poslednjih dvanaest godina sam režirao sedam-osam predstava.

Čovjek slon je vaša posljednja režija, druga u Beogradskom dramskom. Dugo ste htjeli da postavite na scenu tu poznatu priču o Englezu pogođenom rijetkom naslednom bolešću zbog koje je postao nakaza. Zbog čega?

Ovo paradoksalno vreme je bolje detektovano kroz tu priču, nego vreme u kome priča nastaje. A to je bila viktorijanska Engleska u kojoj počinje da se formira društvo spektakla. U našoj predstavi Džon Merik, koga igra sjajni Ozren Grabarić, odustaje od života jer shvata da su njegove fizičke nakaznosti mnogo manji problem od ukupne nakaznosti sveta u kome živi, od moralnih deformiteta onih koji ga okružuju. Nema potrebe da živi u takvom svetu.

Ta fizička nakaznost je ništa u odnosu na nakaznost koja se danas zove spektakl.

U vreme kada je Džon Merik živeo nije postojao nijedan drugi medij osim štampanih, pa je on i tada bio senzacija. Danas živimo u rijaliti programima i državi koja se pretvorila u ogroman rijaliti. Postoje političke rijaliti zvezde, postoji estrada, postoje rijaliti-rijaliti zvezde, i sve to zajedno predstavlja eksploataciju nekih nakaznih karaktera. Od voditeljke sa Pinka, do neukih, nakaznih, strašnih ljudi koji se proglašavaju zvezdama u rijaliti programima, sve je to svet eksploatisane nakaznosti koja se nama predstavlja kao društvena vrednost, servira nam se kao nešto što bi bezmalo trebalo da postane standard.

I ako se tako kroji standard ukusa, standard obrazovanja, standard estetike, onda se dobija narod koji misli da je to život i da nema drugog. Kao što se u Srbiji vaspitavaju mladi ljudi da misle da je ovo normalna država i da sve treba da bude ovako kako im se servira. Ta naša jadna deca, nesklona putovanjima, sa malo iskustva u komunikaciji sa drugim ljudima i narodima, treba da misle kako i druge zemlje izgledaju upravo ovako. Da se svuda život odvija po istim ovim nakaradnim oblicima kao što se odvija u Srbiji.

I u drugim zemljama Evrope postoje rijaliti programi u svim oblicima, ali razlika je u tome što to nije vladajući sistem vrijednosti.

Tačno je da smo mi to uvezli, ali uvezli smo kao korov koji nas je progutao, uvezli smo seme koje nismo znali da kontrolišemo. Svet je omeđen novcem i silom, postoje programi koji prave novac. Ali ne znam zemlju u kojoj osnovne vrednosti diktiraju upravo ti programi, da postavljaju standarde vrednosti. Verovatno zato što u drugim zemljama ne treba da vrše te vulgarne eksperimente sa svojim narodom. Kod nas je eksperiment već uspeo.

Mi smo gluplji nego što smo ikada bili, primitivniji nego što smo ikada bili, neosvešćeniji nego što smo ikada bili. Na nivou demokratije smo politički pigmeji. Mi o demokratiji više ništa ne znamo niti umemo da koristimo institucije, budući institucije demokratije više i nemamo, osim formalno. Imamo beskrajno ispiranje mozga, imamo velikog brata i kao rijaliti i kao predsednikov kontinuirani šou na svim televizijama, koji tera ljude da misle ono što on želi da misle. Imamo zaglupljeni i pred sopstvenom istorijom kompromitovani narod, koji je upravo ono što su oni želeli da dobiju nametanjem svog izopačenog sistema vrednosti.

Ali nije sve baš od danas?

Nije, naravno. Rekao bih da je sve počelo udarom estrade u Miloševićevoj Srbiji devedesetih godina. Bio je to udar jurišnika na sve što je predstavljalo jednu ozbiljnu kulturnu zemlju, jurišnika koji su pili rakiju, puštali brade i vršili desant po regionu. Od tada se nastavilo sa batinašima, sa navijačima, sa splavovima, sa svom tom ruljom koja je pravljena da ne razmišlja već da izvršava naređenja. Od batinaša po stadionima koji služe u političke svrhe, pa do poslušnog naroda koji će pristati da neki Rio Tinto uništi dobar deo teritorije naše zemlje.

Posljednju deceniju radite intenzivno u svim državama nekadašnje Jugoslavije. Šta je zajedničko loše od Vardara do Triglava?

Primitivizam i lopovluk političkih elita zajednički su Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji. Dodajmo tome da nacionalnost u Bosni služi samo za političku eksploataciju. Hrvatska je ulaskom u EU morala da pristane na neke mnogo ozbiljnije standarde, što ne znači da je tamo sve idealno. Prihvaćen je sistem pravila ponašanja koji morate da sprovodite, sviđao se on vama ili ne. Slovenija je odavno u nekom drugom svetu i ona je verovatno jedina bivša jugoslovenska republika koja je ostvarila svoj san o standardu, ekologiji i uređenosti države onako kako bi država trebalo da bude uređena.

Proveo sam dva meseca radeći u Švedskoj i video na delu ono što je nama nejasno i daleko: oni tretiraju vlast isključivo kao servis. Niko o vlasti ne govori sa strahopoštovanjem, niko ne uzima sebi idola sa te strane. Rezon je jednostavan: mi plaćamo naš porez za neke ljude koji treba da nam urede društveni sistem, da nam asfaltiraju ulice, sprovode zakone koji su isti za sve… I ako nismo zadovoljni, mi te ljude promenimo. Odnos osvešćenih građana prema vlasti je da ona služe nama, a ne mi njoj. To je ono što se kod nas nikako ne prima. Da li je to stvar turskog ropstva ili slovenskog karaktera, svejedno je, jer mi s demokratijom jednostavno ne umemo. Mi smo vekovima u zaostatku da bismo se učili pravoj demokratiji.

Vaša predstava Čovjek slon inicira i pitanje odnosa prema drugačijem?

Jedna od centralnih tema koju smo istraživali sa glumcima i autorskom ekipom je upravo fenomen drugosti. Od seksualnog, do političkog opredeljenja, svaka drugost se proglašava nakaznom i strašnom. Sve što se ne uklapa u važeće standarde patrijarhalnosti, standarde političkog života, standarde kulturnih normi, to postaje neprijateljsko. Nema pluralizma mišljenja, nema druge strane, a čim nema druge strane dolazimo u ovo strašno jednoumlje koje čini Srbiju. To nije samo političko jednoumlje, to je nepristajanje da postoji različitost.

Druga strana se tretira kao neprijatelj.

To je zato jer prva strana nema nikakve argumente osim sile. Prva strana bi izgubila u svakoj kvalitetnoj debati. Prva strana nema argumente, osim što je uzurpirala sve poluge vlasti, pa se surovo i krajnje nemilosrdno obračunava sa protivnicima.

Uostalom, predsednik Srbije godinama se nije sučelio ni sa kim, već se kukavički sa ekrana svađa sa neistomišljenicima i odgovara samo na unapred postavljena pitanja. On je kukavica i ne sme sa bilo kim od političkih protivnika da sedne u istu prostoriju i da razgovara. To je njihov odnos prema drugačijem.

Oni se drugačijeg plaše i zato su proglasili svoje istine, svoj kulturni establišment, svoje norme, svoje pravoslavlje, svoje porodice, stvorili su onakav sistem kakvim ga oni doživljavaju. Mi smo društvo bez pluralizma, a zbog toga smo nekompatibilni sa ostatkom sveta koji se razvija na drugi način. Ta stranputica traje od Miloševićevog mitinga na Gazimestanu, a to je tačno 35 godina.

Vlast ima običaj da tu drugost koja živi u Evropi često tretira kao izopačenost protiv koje se treba boriti.

Naša vlast pokušava da sve ono što su demokratski standardi predstavi kao sistem izopačenja, a ne nečega do čega se došlo. Od gej parade, do Mirdita festivala. U normalnim zemljama gej parada je zabava, radost, oličenje slobode da čovek bude šta hoće, ako time ne ugrožava druge ljude oko sebe. U svojoj apsolutno većinskoj vlasti svih medija, vlast u Srbiji je uspela da kreira sliku sveta u kome je normalna besramno velika uloga Srpske pravoslavne crkve, što je nedozvoljeno u sekularnoj državi.

To sa Crkvom je počelo devedesetih…

Sve je počelo šetanjem moštiju kneza Lazara 1989, koje su godinu dana šetale po srpskim zemljama, uz molebne. Kada pogledate gde su se šetale te mošti pre nego će se preseliti u Ravanicu, to su tačno mesta gde će početi sukobi dve godine kasnije. To su obeležene teritorije srpskih jama, srpskih stradanja, punktovi velike Srbije. U toj estradi šetanja delova mrtvog čoveka, Srpska pravoslavna crkva je počela da učestvuje na nakaradan način i nije prestala to da radi narednih 35 godina. Uključujući i to da u sekularnoj državi ne može da se donese nijedna kapitalna odluka bez saglasnosti SPC. Taj lažno šarmantni, lažno liberalni, lažno evropski mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, postavši patrijarh pokazao je svoj ekstremni retro pogled na svet i uspeo je da bude mnogo nazadniji od svog prethodnika, iako smo mislili da je to bio limit dokle Crkva može da ode u nacionalni ekstrem.

U kojim lažima živimo posljednjih godina?

Najveća istorijska laž koju mi živimo je da smo mi žrtve ratova devedesetih, a ne uzrok tih ratova, da smo mi narod koji je najviše stradao u tim ratovima. Svi su 11. jula imali emisije koje su govorile o genocidu u Srebrenici, a naše emisije govore o napadu na tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića koji se desio u tim istim Potočarima, pa on ispada jedina žrtva, kao da onih osam hiljada i nekoliko stotina nisu realne žrtve. Jedina žrtva svih ratova i stradanja je samo Aleksandar Vučić, i to je pravi frik-šou države u kojoj živimo, kojom vladaju nakaradne ličnosti koje promovišu nakaradne vrednosti.

Mi nismo država u kojoj će, koristeći demokratske procedure, neka vlada zatražiti psihološku ekspertizu predsednika države. Jer to što on radi pokazuje stanje svesti koje izlazi iz kontrole zdravog razuma. Ali, on je naša mera, ili oni su naša mera. Oni nisu došli na vlast vojskom, ni silom, niti su je uzurpirali. Njih je ovaj narod, takav kakav jeste, očigledno skrojen po toj meri, izabrao da ga vode. Koliko oni jesu sramota ovog naroda, toliko je taj narod sramota samoga sebe.

Da li su zabrana ulaska Feđi Štukanu u Srbiju, zabrana festivala Mirdita – dobar dan, zabrana festivala književnosti u Kikindi… dokaz sve jače vlasti, ili njenog slabljenja?

Majakovski je to sjajno rekao: Ne bojim se ja politkoma, bojim se rejkoma. Nije se bojao centralnog komiteta, nego regionalnih komiteta. U rejkomu odlučuju oni koji bi da dokažu lojalnost centralnom komitetu, odnosno Staljinu lično. Naš drug Staljin je postavio standard da je sve što je protiv njega i onoga što on govori – neprijateljska delatnost. A na rejkom vladarima je da dokažu da je to tako. Ne mislim da je Vučić zvao nekoga u Kikindi da zabrani festival. Ali neki lokalni pacov, željan da postane glavni, da bude štih u sledećoj deobi funkcija, rešio je da pokaže lojalnost. Kao što to rade kompromitovani Vulin, ili Ivica Dačić, sa svojim nestabilnim koalicionim potencijalom… svi oni opstaju milošću vladara.

Onda je to dokaz sve veće moći?

Oni mogu apsolutno sve što požele. Oni su Rim pred raspad carstva, dekadencija neronovskog tipa, oni rade nešto što ne pripada čak ni izopačenim državama. To dekadentno ponašanje, ta vrsta svesti da ne postoji posledica za tu vrstu delovanja, to je kao neki narko-kartel koji je napravio sebi državu, kao u Južnoj Americi, i igra se u njoj. To je Srbija, obest kriminalaca koji su na vlasti.

Pojedinci iz te vlasti su sve glasniji u osudi antifašizma i veličanju četničkog pokreta.

Mi smo uspeli da se naknadno upišemo u gubitnike. Koliko treba da bude nerazuman jedan narod koji je pripadao antifašističkom pokretu koji se izučava u svetskoj istoriji kao ogroman doprinos padu najvećeg zla u istoriji sveta? Mi smo pojurili u četnike post festum, da se upišemo u gubitnike rata. Danas deca uče istoriju koja predstavlja grube falsifikate da su postojala dva oslobodilačka pokreta, da su četnici isto što i partizani. Onda kreću serije i filmovi, umetnička malograđanština koja treba da proslavi jednu novu nacionalnu ideju da su i četnici bili antifašisti. Bez obzira što je to istorijski dokazano kao suprotno. Ništa to nije neobično ako se zna da su duhovni otac predsednika Srbije i duhovni očuh Tomislav Nikolić, obojica četničke vojvode. A on sam se odmalena, uz navijače, obrazovao na četničkoj ideologiji i četničkim teorijama Velike Srbije. Zato je iluzorno očekivati da će kada dođe na vlast biti demokrata. Naivno je očekivati da kod njega ima bilo kakvih drugih ideja osim želje da se vrati ideja Velike Srbije, sada formulisana kao Srpski svet.

Takav predsjednik dobro prolazi među evropskim, odnosno svjetskim političarima, svi su mu veliki prijatelji?

Nema tu prijateljstva, to je bratstvo desnih licemera. Kao što je nekada postojala leva Internacionala sa internacionalnim brigadama, te su brigade sada desničarske. Oni jedni drugima prave poslove, jedni drugima pune kase, oni se van svih zakonskih ovlašćenja dogovaraju o našim sudbinama. I njima to prija. Tragedija Evropske unije je što je zbog demokratskih pravila koja je sama napravila morala da poštuje bivšu vlast u Poljskoj i sadašnju vlast u Mađarskoj, mora da poštuje i ekstremnu desnicu koja je saučesnik vlasti u Hrvatskoj i tako redom. To je evropska demokratija koja mora da finansira antidemokratske partije i kompromitovane demokratije. Evropska unija finansira neprijatelje demokratije uključujući i vlasti u pojedinim zemljama.

To, danas, nije tema političkog pozorišta jer ono ne postoji u onom obliku koji je nekada bio uticajan?

Jeste, o tome je radio predstavu Oliver Frljić koja je igrana ovde na Bitefu, ali političko pozorište je uništeno kontrolom onih koji finansiraju teatar i koji uglavnom nemaju hrabrosti da se bave ozbiljnim političkim pozorištem. Mislim da je Frank Kastorf napravio revolucionarni istorijski iskorak kada je Folksbine, koju je godinama vodio, pretvorio u najrevolucionarniju pozorišnu kuću na svetu. Učinio je da centralna nemačka pozorišna kuća koja dobija tako mnogo para od države, prva i jedina ima pravo da kritikuje državu, da bude parametar koji postavlja pitanja o nepravdama i devijacijama u društvu.

Kod nas to ne postoji. Političko pozorište velikih majstora Dušana Jovanovića i Ljubiše Ristića, koje je drastično uticalo na promenu sistema vrednosti, završilo je na tome da padne Berlinski zid ne samo u Berlinu, nego i u glavama ljudi, da se sruši ta dogma komunizma sa svim njegovim izopačenjima. Taj teatar više ne postoji, postoje samo individualni fenomeni kao što su Oliver Frljić, ili u nekim predstavama Andraš Urban… Ozbiljne pozorišne kuće beže kao đavo od krsta da slučajno ne dirnu u bilo kakav umetnički obračun sa onim što predstavlja vlast u Srbiji.

Može se dokazati da je politička korektnost ubila politički teatar.

U svetu postoji teror političke korektnosti. Pozorište ima pravo i da bude bezobrazno, hiperbolisano, metaforično, radikalno… Pravo političko radikalno pozorište koliko se suprotstavlja političkoj dogmi, toliko se suprotstavlja i dogmi političke korektnosti. I toliko je politički nekorektno, što mora da bude. Sa dogmatske političke strane, političko pozorište je hendikepirano nedostatkom finansija i nedostatkom demokratskog dijaloga i demokratskog prostora. Sa druge strane, to što bi političko pozorište trebalo da govori, nije blagougodno čuti onima koji propagiraju političku korektnost kao drugu vrstu dogme.

Šta podnosite kao posljedicu svog javnog istupanja u kojem ne štedite vlast?

Svi mi koji se ovako oglašavamo, definisani smo kao odrodi, izrodi, ne-Srbi, druga Srbija, mrzitelji sopstvenog naroda… Marčelo na to lepo odgovara na svom poslednjem albumu: Ali niko nije otišao iz Srbije zbog mene, nego zbog vas! Prva Srbija je uzurpirala našu istoriju i tradiciju, ali i budućnost Srbije. A najveći neprijatelji naše zemlje su oni koji su trenutno na vlasti. Svi mi koji mislimo i govorimo drugačije, mi smo se ispisali iz srpstva, kako kaže vladika Amfilohije. Ja jako delim pravoslavlje i religiju od njenog ekstremnog oblika zvanog Srpska pravoslavna crkva, koja je jedna ekstremna desničarska politička organizacija i koja nema nikakve veze ni sa religijom ni sa pravoslavljem.

Mnogo je nas kojima je muka od toga da nas ti veleizdajnici sopstvene zemlje, milijarderi u svetskim razmerama zahvaljujući eksploataciji te iste zemlje, nazivaju izdajicama i ne-Srbima. Mislim da je ovo što mi govorimo duboko patriotski čin. Mi u svetu, a puno putujemo, ne brukamo Srbiju već je predstavljamo na najbolji način. A oni koji je brukaju u svetskim razmerama, koji se u Ujedinjenim nacijama ogrću nacionalnom zastavom jer im je to ostala navika sa stadiona, oni prave cirkus i rijaliti od sopstvene zemlje i sopstvenog naroda. Kada dođe bilo kakva normalna vlast, mislim da trenutno političko lice Srbije čeka višegodišnja robija.