Piše: Slavoj ŽIŽEK (Peščanik/Project Syndicate)

U romanu Agate Kristi Rupa, ekscentrična Lusi Ankatel priređuje večeru za bračni par Kristou (Džona, poznatog lekara, i njegovu ženu Gerdu), nekoliko članova svoje šire familije i komšiju, detektiva Herkula Poaroa. Sledećeg jutra, Poaro je svedok prizoru koji deluje neobično inscenirano: Gerda stoji sa pištoljem u ruci pored Džonovog tela iz kojeg krv curi u bazen. Lusi, Henrijeta (Džonova ljubavnica) i Edvard (Lusin rođak) takođe su prisutni. Poslednjim dahom, Džon izgovara: „Henrijeta“, i umire.

Deluje očigledno da je Gerda ubica. Henrijeta joj uzima revolver iz ruke, ali se zaplete i ispusti ga u vodu, uništavajući otiske prstiju. Poaro shvata da je Džon na samrti hteo da zatraži od ljubavnice da sačuva njegovu ženu od zatvora.

Bez svesnog plana, čitava porodica se upliće u zaveru i namerno pogrešno usmerava Poaroa. Svako od njih zna da je Gerda ubica, pa su namestili mesto zločina, ali na refleksivan način: obmana leži u samoj činjenici da sve izgleda inscenirano. Istina se maskira kao izmišljotina, pa su namešteni elementi zapravo „tragovi“. Kako to druga slavna detektivka Agate Kristi, Džejn Marpl, primećuje u knjizi Igra ogledalima: „Nikad ne potcenjujte moć očiglednog.“

Ako umesto Džonovog tela zamislimo demokratiju, a francuskog predsednika Emanuela Makrona umesto Gerde, možemo steći nešto jasniji utisak o prilikama u Francuskoj posle parlamentarnih izbora ovog leta. Pošto je krajnje desničarska stranka Nacionalno okupljanje pobedila u prvom krugu, Makron je uhvaćen sa pištoljem u ruci. Ali narednih nedelja i meseci, uspeo je da zaštiti francusku demokratiju delimično je suspendujući, uskrativši tako pobedniku drugog kruga – levičarskoj koaliciji Novi narodni front – plodove pobede.

Francuski ustav – koji je nametnuo Šarl de Gol 1958. prilikom uspostavljanja Pete republike – propisuje da predsednik imenuje premijera čija vlada može da funkcioniše čak i ako njene članove nije potvrdila Narodna skupština. Zbog ove neobičnosti Fransoa Miteran će kasnije označiti Petu republiku kao nedemokratsku, opisujući je 1964. kao „permanentni državni udar“.

Rezon ove ustavne odredbe bio je da francuske građane treba primorati da biraju te da, ako je njihov izbor nejasan, predsednik ima ovlašćenje – i dužnost – da održava red i stabilnost. I junski izbori za Evropski parlament i poslanički izbori u Francuskoj pokazali su da francuski birači nisu mogli ili nisu bili voljni da naprave jasan izbor. Time su Makronu dali mogućnost da potisne i krajnju desnicu i levičarsku koaliciju, udruživanjem sopstvene koalicije sa golističkim republikancima.

Makrona su mnogi kritikovali zato što je raspisao izbore odmah pošto je Nacionalno okupljanje odnelo pobedu na evropskim izborima. Ali Nacionalno okupljanje je na nacionalnim izborima poraženo, dok su ostale stranke faktički podržale Makronovo rešenje tako što nisu zatražile glasanje o nepoverenju njegovom nedavno imenovanom premijeru, Mišelu Barnijeu.

Nešto slično se desilo u Francuskoj u vreme istorijskih protesta u maju 1968. godine, koji su umalo srušili De Gola i njegovu vladu – ili se bar tako činilo – samo da bi se on vratio sa novom Narodnom skupštinom. Protesti su izbili na vrhuncu francuske države blagostanja, kada je životni standard bio viši nego ikada ranije.

U retrospektivi, to implicira da se može izgraditi jak argument u prilog prosvećenoj diktaturi. Francuska ima sreće što njen ustav dozvoljava delimičnu suspenziju parlamentarne demokratije u kakvu se Makron upustio. Zamislite samo šta će se desiti u Nemačkoj gde ne postoji mogućnost da se formira vlada bez uključivanja krajnje desničarske Alternative za Nemačku.

Ne slažem se sa Makronovom politikom i rešenjima, ali poštujem njegovu brzu reakciju na očigledan uspon krajnje desnice ovog leta. Njegova odluka da raspusti parlament svakako je bila rizična, ali je to bio rizik vredan preuzimanja. Protiv novog fašizma mora se boriti energično gde god da se pojavi.

Mada je čelnica Nacionalnog okupljanja Marina Le Pen uskraćena za pobedu u drugom krugu, CNN je ovako opisao ishod: „Odluka Makrona da rizikuje zadržala je krajnju desnicu van vlasti, ali je Francusku gurnula u haos.“ Pošto su Makron i Žan-Lik Melanšon (ključna figura u levičarskoj koaliciji) suviše udaljeni, činilo se da nije moguće postići dogovor o stvaranju velike koalicije. Umesto toga, izgledalo je da se Francuska sprema za produženi period nestabilnosti i anti-levičarskih intriga – što je loša vest za već uzdrmanu ekonomiju i pokušaje odbrane od krajnje desnice na predsedničkim izborima 2027.

Umesto toga, Francuska nije potonula u haos. Bar za sada, čini se da je Makronov rizični potez povratio privid normalnosti. Jedni će se pitati da li neizabrana vlada može da opstane; ali drugi će odgovoriti: „Zašto da ne?“ To je svakako poželjnije od parlamenta bez većine, dugotrajnih političkih nemira i društvenog i ekonomskog haosa.

Delimičnom suspenzijom demokratije, Makron je zadržao krajnju desnicu van vlasti i vratio stabilnost. Za to zaslužuje čestitke i podršku. Budući da je neofašizam u globalnom usponu, slične mere mogu se pokazati neophodnim i drugde. Kako je filozof Jon Elster zaključio 2020: „Možemo preokrenuti uobičajenu frazu o pretnji po demokratiju i reći da demokratija jeste pretnja, bar u onom svom kratkoročnom populističkom obliku.“