Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Al Jazeera)

Nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, po celoj Srbiji počelo je obrušavanje napredne gradnje. Na železničkoj stanici u Ćupriji, koja je rekonstruisana prošle godine, pao je deo plafona, odvalio se malter i ogolio drvene grede. U trenutku obrušavanja nije bilo putnika na stanici, pa pukom srećom niko nije povređen.

Na Klinici za kardiologiju u Nišu se, takođe, srušio deo plafona, tačnije gipsane ploče koje oblažu plafon, i to u netom renoviranoj koronarnoj jedinici, na svega nekoliko metara od medicinske sestre i anesteziologa, koji su igrom slučaja izbegli najgore.

U Ulici kneza Miloša u Beogradu novogodišnja rasveta je tresnula na trolejbus. Vozilo je oštećeno, putnici su prošli bez povreda. Nepotrebno je napominjati da je rasveta tek postavljena. U gimnaziji “Maihailo Pupin” u Kovačici, u kabinetu za istoriju, pao je prozor na učenicu prvog razreda, pogodio je u rame, pa je srećom prošla bez težih povreda.

Skloni padu

Razne građevine, tek sagrađene ili rekonstruisane, nisu bezbedne za građane, svaki izlazak na ulicu postao je lutrija, usled neodgovorne, korumpirane vlasti koja ne brine ni o čemu osim o vlastitom džepu. Toga su počeli da bivaju svesni čak i potpuno beslovesni pripadnici režima, pa su započeli sa predupređivanjem potencijalnih nesreća. Zato su u Beogradu zatvorili deo prolaza Bezistan koji spaja Trg Nikole Pašića i Terazije, zbog mogućeg urušavanja. Zatvoren je i pešački prolaz u Kraljevu zbog mogućeg urušavanja betonskih stubova.

Zatvorena je i železnička stanica u Boru jer su peroni opasni za putnike, ne ispunjavaju tehnološke uslove. Ta stanica je već dugo u ruiniranom stanju, a plafoni prete da se uruše nakon požara koji se dogodio u julu prošle godine. Zatvoren je i pešački most preko dva železnička koloseka u Kragujevcu, zbog dotrajalosti i opasnosti po bezbednost građana koji preko njega prelaze.

Građani su otkrili da su na železničkoj stanici Prokop u Beogradu pokretne stanice oslonjene na samo jedan šraf, sve to deluje vrlo klimavo i sklono padu. Usput, Prokop nema ni upotrebnu dozvolu. Nadležni su odmah pristupili rešavanju problema, na oproban naprednjački način zvani “Potemkinova sela”, pa su inkriminisane šrafove jednostavno sakrili limenom oplatom, da bi stepenice delovale bezbednije. A ako se nekom nešto, ne daj bože desi, kriv će ponovo biti Tito ili neki drugi žrtveni jarac.

Nerazumljiva pohlepa

Navedeni slučajevi su došli do javnosti, a ko zna koliko ima sličnih nebezbednih, ruševnih, ruiniranih, neodržavanih, loše sagrađenih i još gore rekonstruisanih objekata – to niko živ ne zna. Postalo je jasno da je Srbija Aleksandra Vučića nebezbedno mesto za život, a da je strah kako će vam se nešto obrušiti na glavu više nego opravdan. Sve čega su se napredni graditelji i majstori ugradnje prihvatili ne odaje utisak poverenja i sigurnosti, usled čistog javašluka, korupcije, nestručnosti i apsolutnog nemara.

Razumem pohlepu, nezajažljivi poriv za otimanjem novca iz budžeta, razumljivo mi je i da se vladajuća kasta bogati na račun svih ostalih građana Srbije, nije teško pojmiti ni da se osećaju svemoćno, pa su se razbahatili preko svake mere i grabe sve što im padne pod ruku. Razumljivo je i što se u izgradnju i rekonstrukciju raznih objekata po Srbiji ugrađuje ko god stigne, što sve košta dvostruko ili tri puta više od realne cene koštanja, sve se to može nekako shvatiti.

Međutim, ono što je teško pojmljivo jeste ovako radikalan stepen nebrige, javašluka i korupcije koji je doveo do 15 žrtava u Novom Sadu i dvoje teško povređenih. Teško je shvatiti da su naprednjački skakavci toliko pohlepni da nisu u stanju čak ni da ono što sagrade ili renoviraju bude elementarno bezbedno za život. Ima korumpiranih političara i sistema svuda po svetu, pa ne ubijaju sopstvene građane nebrigom, neznanjem i alavošću. Ono što je još manje razumljivo jeste činjenica da takvim sumanutim ophođenjem naprednjaci ugrožavaju i sami sebe.

Apolitični građevinski materijali

Mogla je nadstrešnica da se sruši i tokom jednog od ona dva otvaranja, pa da usmrti i nekog visokog državnog funkcionera, zaslužnog za rekonstrukciju. Mogao je komad novogodišnje ulične rasvete da se obruši i nekom gradskom funkcioneru na glavu. I naprednjaci su samo ljudi, smrtni i podložni bolestima, vrlo lako je moglo da se desi da neko od niških naprednjaka leži na Klinici za kardiologiju u trenutku obrušavanja plafona, pa da ode bogu na istinu.

Lokalni funkcioneri u Boru, Kraljevu i Kragujevcu, takođe, ponekad prođu pomenutim zatvorenim objektima, moglo je nešto da im se desi. Može neki državni ili gradski funkcioner da zapuca kroz Bezistan, ili neko od članova njihove porodice, pa da mu se komad betona strmekne na glavu. To što se nikome od njih do sada ništa slično nije dogodilo stvar je puke sreće, opasnost se nadvija i nad njima, isto kao nad građanima koji podržavaju druge političke opcije ili su apolitični. Prosto, beton, gips, malter, čelik i ostali građevinski materijali ne mare za stranačku pripadnost ili vlastodržačku moć.

Kad se pogleda iz ove perspektive, stiže se do paradoksalnog zaključka da je naprednjački režim gori od bilo kog okupatora, kolonizatora ili tuđinca. Teško je zamisliti da se u Otomanskoj ili Austro-Ugarskoj imperiji gradilo ovako kako to danas čine Vučićevi dunđeri i dunsteri. Nije baš jednostavno zamisliti scenario u kojem Mehmed-paša Sokolović poverava gradnju Višegradskog mosta Kodža Mimar Sinanu, dvorskom arhitekti i vrhovnom graditelju Carstva, a ovaj tako dobro sagradi na Drini ćupriju da se ona odmah potom uruši. Most je popravljan više puta tokom istorije, za vakta Osmanskog i Austro-Ugarskog carstva, potom i u Kraljevini Jugoslaviji, pa nikad nije predstavljao opasnost za putnike, niti je zatvaran zbog toga što ugrožava bezbednost onima koji preko njega prelaze.

Nezamisliv scenario

Nije lako zamisliti ni kako učenik Mimara Sinana sagradi most na Žepi, a ovaj se kasnije sruši. Pritom je taj most decenijama bio van upotrebe, daleko od prometnih tokova, ali je zahvaljujući kvalitetnoj gradnji odolevao zubu vremena. Za razliku od današnje naprednjačke gradnje koja ne može da odoli ni gravitaciji. Da su onomad mostove gradili neki zadužbinari i graditelji slični naprednjacima, Ivo Andrić ne bi imao o čemu da piše.

Stoje silne barokne građevine po Vojvodini, sagrađene u vreme Austro-Ugarske, od Petrovaradinske tvrđave u Novom Sadu, preko brojnih crkava i dvoraca, pa do zgrade Građanske škole u Bačkoj Palanci, gde se danas nalazi gradski muzej, Karlovačke gimnazije ili Magistrata. Dobro, besmisleno je porediti ozbiljne ljude, pripadnike građanskog staleža, i srpskog i drugih nacija, sa naprednjačkim bašibozukom, to su nebo i zemlja.

Besmisleno je porediti ih čak i sa nacistima koji su sagradili Stari savski most, potom su pokušali da ga sruše prilikom povlačenja, ali je to sprečio učitelj Miladin Zarić. Savski most je preživeo i naciste, i silne decenije nakon Drugog svetskog rata, ali su male šanse da će preživeti naprednjake koji su se nameračili da ga sravne sa zemljom. Valjda da bi sagradili još stariji i lepši, kao što su onomad planirali sa Dubrovnikom.

Majstori destrukcije

Možda se u potonjoj činjenici krije i deo odgovora na pitanje zašto naprednjački režim sve radi traljavo, nestručno, ofrlje i kao od bede, ugrožavajući tako i živote pripadnika vladajuće partije i oligarhije. Na prvi pogled to deluje posve apsurdno. Međutim, naprednjaci, presvučeni radikali sasvim su specifična pojava, ne samo na političkom polju, već i mnogo šire, u društvenom životu i istoriji Srbije. Lepo je onomad Zoran Đinđić govorio da radikali nisu stranka, nego virus, te da Srbiji, dok je Srpske radikalne stranke, uopšte nisu potrebni neprijatelji.

“Oni umesto njih obavljaju sve poslove destrukcije tradicije, pristojnosti, poštovanja, nivoa kulture, svega onoga što jednu zajednicu drži na okupu”, precizirao je Đinđić. Prosto, radikali nemaju kapacitet ni za kakvu gradnju, njima je razaranje suština postojanja. Ne samo fizičkih objekata i ljudi, mada su u tome postigli veliku efikasnost tokom ratova, već i društva, zajednice, vrline, kulture, pismenosti, uljudnosti, poštenja, svega dobrog i višeg u čoveku.

To su ljudi koji ne umeju ništa da naprave, sagrade, kreiraju, stvore – razaranje je jedini smisao njihovog života, jedino što im je dostupno. Zato čak i kad pokušaju nešto da grade ili obnove, to se završi tragedijom, drugačije s radikalima nije moguće. Otkad su se pojavili na sceni, Vojislav Šešelj, njegovi naslednici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, kao i horda njihovih raspomamljenih pristalica – oni deluju kao ovozemaljski agenti biblijskog Abadona, anđela uništenja, anđela bezdana. Abadon znači uništenje, a u srpskom prevodu Svetog pisma javlja se i kao pogibao i propast. Jedan stih iz Priča Solomonovih sažima suštinu radikalskog zloduha, u svim njegovim alotropskim modifikacijama: “Grob i propast nikada se ne mogu zasititi”. I tu nema pomoći.