Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Al Jazeera)

Prvi put otkad je došao na vlast Aleksandar Vučić ne zna kako da izađe na kraj sa protestima i pobunom građana. Do juče neprikosnoveni vladar, siguran u sebe i svoju moć, Vučić danas oseća nesigurnost, jer bunt ne jenjava već skoro pola godine i nema naznaka da će uskoro prestati. Najveću glavobolju mu predstavlja studentska pobuna koja je pokrenula najšire slojeve društva na proteste i promenila atmosferu u društvu.

Studentski pokret nema lidera, funkcioniše isključivo preko plenuma, nema čvrste hijerarhije sa jednim ili nekoliko vođa na vrhu, pa zato naprednjački režim ne može da primeni oprobane metode i da fokusira represiju na prvake pobunjene omladine. Probali su naprednjaci na razne načine da rasture studentske blokade.

Organizovali su medijski linč mnogih studenata koji su javno nastupali, gazili su okupljene akademce kolima, slali na njih batinaše, među kojima su bili i stranački funkcioneri, prebijali su studente bejzbolkama i lomili im vilice, služili su se pretnjama, zastrašivanjem, lažima, podmetanjima, ali ništa nije upalilo.

Napad na rektora

Pošto studentima ne može ozbiljnije da naudi, Vučić se prešaltao na drugu metu – univerzitet, kako bi posredno ugušio pobunu. Većina univerzitetskih profesora podržala je studentske blokade, isto su učinili i neki dekani i rektori, što ih je automatski stavilo u ulogu neprijatelja vladajuće oligarhije. Naprednjački režim je ušao u otvorenu represiju nad univerzitetom, sa očiglednom namerom da razori visoko obrazovanje u Srbiji.

Režimske trovačnice na čelu sa Informerom označile su rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića kao glavnog neprijatelja i vođu studentske pobune, pa su protiv njega pokrenuli klasičnu kampanju mržnje. Već nedeljama se poziva na hapšenje rektora, u čemu prednjači ministar Darko Glišić, koji je Đokića optužio kako unesrećuje desetine hiljada studenata koji žele da uče (koji doduše u stvarnosti ne postoje, ali to režimskim lažovima nije nikakav problem) i da planira rušenje vlasti, kako bi postao premijer.

Nakon silovite medijske kampanje, protiv rektora su takozvani „studenti koji hoće da uče“ iz Ćacilenda podneli dve krivične prijave, pa je Đokić pozvan na razgovor u policiju. Odmah pošto je rektor dao izjavu, pre nego što je MUP bilo šta saopštio, TV Informer je izašla sa „ekskluzivnim informacijama“ kako se rektor distancirao od studenata. Naravno, radi se o notornoj laži.

Rektor i dekani Univerziteta u Beogradu su osudili kampanju koju Informer kontinuirano vodi protiv Vladana Đokića, dekana i profesora Univerziteta u Srbiji, najavili su tužbu protiv ove medijske mašine za klevetanje, te konstatovali kako je kampanja koju Informer vodi postavljena na „besramnim lažima, teškim uvredama i neosnovanim optužbama i rušilački je usmerena prema paradigmi unutar koje znanje i moralni integritet imaju dominantnu vrednost“.

Naprednjačko disciplinovanje univerziteta

Udar na rektora Đokića preko policijskih i sudskih lojalista samo je jedan od metoda borbe naprednjačkog režima protiv pobunjene akademske zajednice. Uzurpatorska vladajuća kasta ima na raspolaganju čitav niz nasilnih sredstava kojima pokušava da slomi kičmu neposlušnom univerzitetu. Profesorima koji žive u Univerzitetskom naselju u Beogradu bušene su gume na automobilima. Vučić i njegovi medijski psi su vodili kampanju protiv dekanke Filozofskog fakulteta u Nišu Natalije Jovanović, što je na kraju dovelo do toga da je nasred ulice napadnuta nožem. Taj napad su Vučić i njegovi telali bagatelisali, predsednik je govorio da se tu radi o lakšoj povredi nožićem, kao kad sečeš luk ili krastavac.

Policija upada na fakultete, privodi i saslušava profesore i studente, kao u ono pomalo zaboravljeno doba, tridesetih godina prošlog veka. Dekanku Ekonomskog fakulteta Žaklinu Stojanović policijska patrola je privela po hitnom postupku, jer su i protiv nje krivičnu prijavu podneli pomenuti studenti iz Ćacilenda, ilegalnog kampa u centru Beograda.

Vučić je ukinuo plate brojnim učiteljima, nastavnicima i srednjoškolskim profesorima koji su bili u štrajku ili blokadi. To se pokazalo kao dobar recept, pa je predsednik isti model represije primenio i na nastavni kadar visokoškolskih ustanova, poručujući im kako će „umesto plate dobiti krompir“. Nije se Vučić zaustavio samo na ukidanju plata profesorima, već je najavio da će lično podneti inicijativu za izmenu zakona po kojoj će se se povećati količina novca koja će se iz budžeta davati privatnim fakultetima.

Pored toga, pokrenut je i vanredni inspekcijski nadzor fakulteta, posle čega je Ministarstvo prosvete podnelo prekršajne prijave protiv visokoškolskih ustanova. Fakultetima stižu zahtevi da se ponovo pokrene nastava ili će biti oglobljeni novčanim kaznama. U javnosti se govorilo i o planovima režima da izdvoji visoko obrazovanje iz Ministarstva prosvete i pripoji ga Ministarstvu nauke i tehnološkog razvoja, kako bi akademsku zajednicu lakše držao pod kontrolom. Izbor Dejana Vuka Stankovića za izbor novog ministra prosvete takođe je deo osvetničke strategije, jer je dotični jedan od retkih profesora koji je protiv studenata i zalaže se za represivne mere nad univerzitetom.

Ukidanje visokog školstva

Najteži udarac visokom obrazovanju zadala je bivša Vlada uredbom kojom je izmenjen odnos nastavnog i istraživačkog rada. Umesto dosadašnjih 20 časova nastave i 20 časova naučnog, odnosno umetničkog rada, uredba predviđa 35 časova nastave i pet časova naučnog ili umetničkog rada. Posledice ove skandalozne odluke su dalekosežne.

Kako navodi Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA), „univerzitet na kome nema naučnog istraživanja ili ga ima u tako zanemarljivoj meri prestaje da bude univerzitet i postaje ustanova koja može eventualno da deli sertifikate, ali ne i univerzitetska zvanja“.

Uredbom su dovedeni u pitanje svi akreditovani programi na državnim univerzitetima u Srbiji, praktično se radi o uništenju visokog obrazovanja. U pismu premijeru Macutu, kojim se traži ukidanje uredbe, MASA zaključuje: „Ovakvim bespravnim aktom Vlada Republike Srbije ostavlja ne samo ovu generaciju studenata bez mogućnosti da steknu univerzitetske diplome priznate svuda u svetu već i sve naredne generacije i time ukida visoko školstvo koje u Srbiji postoji od 1838. godine“.

Radikalska tradicija

Nije ovo prvi put radikalsko-socijalističkoj bulumenti da razara visoko školstvo. Tokom devedesetih su intenzivno radili na tome, a najsnažniji udarac akademskoj zajednici zadat je 1998. godine Zakonom o univerzitetu, poznatom i kao „Šešeljev zakon“. Tim zakonom su radikali u saradnji sa socijalistima praktično ukinuli autonomiju univerziteta i oterali neposlušne profesore. Vlada je postavljala po svom nahođenju rektore, dekane i članove upravnih odbora, preuzimajući tako punu kontrolu nad visokim obrazovanjem.

Naravno, u upravu su postavljani samo provereni partijski kadrovi, pa je tako i Aleksandar Vučić postao član Upravnog odbora Beogradskog univerziteta i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Došlo je do masovne čistke nastavnog kadra, sa Beogradskog univerziteta je tada oterano najmanje 200 nastavnika i saradnika. Bila je to osveta režima za studentske demonstracije 1996/97. koje su se održavale nakon pokradenih lokalnih izbora.

Danas Vučić nastavlja sa svojom mladalačkom praksom, pa se ponovo ostrvio na univerzitet, u svojevrsnom osvetničkom pohodu. Istini za volju, čak i kad nema protesta i blokada, radikalski um na obrazovne institucije gleda kao na prirodne neprijatelje. Jer radikali znanje, obrazovanje, kritičko mišljenje i slične pojave doživljavaju kao direktnu pretnju. Nije Zoran Đinđić tek tako govorio da radikali nisu stranka, nego virus, te da Srbiji, dok je Srpske radikalne stranke, uopšte nisu potrebni neprijatelji. „Oni umesto njih obavljaju sve poslove destrukcije tradicije, pristojnosti, poštovanja, nivoa kulture, svega onoga što jednu zajednicu drži na okupu“.

Uništiti univerzitetsku tradiciju dugu 187 godina nije mali poduhvat, ali Vučiću i njegovim nacional-skakavcima ništa nije teško kad je u pitanju destrukcija svega dobrog, čestitog, valjanog i vrednog u ovoj zemlji. U tome oni vide svoj osnovni životni poziv, misiju, bizarni i nakaradni smisao života. Male su šanse da će im razaranje univerziteta poći za rukom ili da će posledice njihovog zlodejanja biti dugog veka. Pokazalo se da je jedinstvo studenata i profesora čvrsto i stameno, a dodatnu snagu mu pruža najmasovniji talas demonstracija u novijoj istoriji Srbije. Kao što reče rektor Đokić, „bilo je i biće novih pokušaja vlasti da univerzitet svedu na svoju ispostavu“, ali sve je to uzalud, jer je „vlast prolazna, a univerzitet trajna institucija“.