Piše: Marko Šelić Marčelo, Danas.rs

Aveti čija biografija cveta isključivo onda kad sve oko njih gnjili ovih dana su se podsetile dana svog pupljenja: saksija iz koje su nikli – poslednja decenija prošlog veka – donela je dva dozrela ploda njihove visprene politike. Jedan je prijem Kosova u Savet Evrope, a drugi rezolucija o Srebrenici.

Imali su tako moćno diplomatsko sredstvo: besomučno šaranje Beograda grafitima i muralima koji tvrde ko je heroj i sanjivo prete buncanjem da se vojska (sastavljena, naravno, od tuđe dece, ne od njihove) vraća na Kosovo – kad tamo, u najneočekivanijem obrtu još od dana kad je sevnula vest da je Riki Martin gej, zidno-farbarska taktika nije predomislila svet.

Onaj svet spolja, to jest. Ali, hej, pa njemu nije ni bila namenjena.

To služi da se ovaj unutrašnji, domaći, zadrži u glibu ložačkih iluzija i slučajno ne skapira kako i dalje glasa za politiku koja ga je upropastila.

Svako ko ovo uviđa biće optužen da ne nosi dres otadžbine, tzv. autošovinizam i tako te leksičke virtuoznosti. Dobro, to smo razumeli, tako se svoj narod mrzi. Nego da vidimo kako se svoj narod voli.

Voli se onako kako ga voli režim – da ponovimo: isti onaj iz devedesetih, eno ih taksativno nomenklaturisanih na listi za beogradske izbore, samo bez Slobe – to je spisak najvrlijih patriota, na korak od osnivanja instituta za rodogublje i groboljublje.

Milan St. Protić sažeo je poentu: režim je taj koji srpski narod predstavlja kao da je genocidan, jer individualnu krivicu prebacuje na ceo narod.

Ne postoji „genocidan narod“, to nije pravni termin, a ne bi bio ni termin da nam ga upravo režim nije ponovio milion puta i utuvio u glavu čak i klincima. Sve što rade, rade da ovu jednostavnu i belodanu istinu raja ne shvati ni kad se svede na onaj mitski sabor ispod jedne šljive.

Pod pretnjom da neki tamo beli svet hoće da okrivi čitav narod – hoće se da zapravo narod, koji nije kriv, ne okrivi pojedince koji jesu.

Protić kaže još nešto: za razliku od Nemačke, kojoj kolosalni užas onomad jeste bio državni projekat, kod nas je zaista reč o odluci grupe ljudi.

„Zato je za nas mnogo lakše da kažemo istinu o tome, jer odgovornost ne nosimo mi. Niko od nas to tada nije znao.“

Nasuprot tome, režim sve vreme otprilike tvrdi da smo imali referendum šta Mladić da uradi, pa smo se eto saglasili i bi šta bi, svi smo krivi.

I sad je tu ta rezolucija, u kojoj ne piše ama baš ništa novo, no se zemlje EU pozivaju na obeležavanje 11. jula.

Od nas se hoće da shvatimo ili da ne shvatimo, a režim je tu da nam objasni kako se taj lični zaključak svakoga od nas zapravo bazira na tome da li svoj narod volimo ili mrzimo.

Toliko o nama, o jadu naše avlije. A sad, da ne ostanemo dužni ni svetu.

Kroz Srebrenicu su tokom minulih godina prodefilovale nebrojene delegacije, inostrane radne akcije (mladi iz raznih zemalja dolazili su i dolaze da grade i edukuju se), humanitarci, naučnici su pisali doktorate, snimali su se dokumentarci, i to je do jedne tačke pomagalo opštem razumevanju šta se onamo dogodilo i koje su posledice; od te tačke, a nije lako reći gde je ona tačno, neko razuman već bi porazmislio o onome što se stručno zove retraumatizacija, pošto sve navedeno podrazumeva da se ljudi koji u Srebrenici žive anketiraju, propituju, ispituju, stavljaju iznova i iznova pod lupu intervjuisanja, i sve to pod etiketom tuđe uverenosti da taj proces pomaže i isceljuje.

No, bojim se da je s vremenom granica između stvarnog saosećanja i puke fenomenologije počela da se tanji.

Pre koju godinu, od mladih iz Srebrenice saznao sam da nemaju pekaru. Da ne grešim dušu, to se do danas možda i promenilo.

Ali kako je tačno ikad bilo moguće da čitavo to planetarno dušebrižništvo što se onamo sjati svakog jula nije primetilo da Srebrenica nema pekaru?

Pa eto, moguće je zato što Srebrenica za svet postoji mahom u jednom kvadratiću kalendara: 11. jula.

Kako tamo izgleda svakodnevica 28. januara, 3. avgusta, 15. decembra, bilo kog dana koji nije taj – da se neko to izistinski pitao, a ne samo u naučnim radovima, kanda bi neki radar registrovao odsustvo jedne tako obične stvari poput pekare.

Šta hoću reći: kao da svetu – kakav je danas i kakav je sebi dozvolio da bude – ne treba Srebrenica koja pamti ali živi (što bi u nekom boljem svetu bio ideal), nego Srebrenica koja pamti i pritom nikad neće istinski oživeti, jer će je belosvetska briga održavati okovanom u tom stanju jedvaživota kao neku sociološku laboratoriju u kojoj se zauvek mogu proučavati ljudske unesrećenosti.

Rezolucija poziva da se velebriga nastavi. A za nas nema zime, kod nas fraze „briga me“ i „nije me briga“ ionako znače isto.