Most Radija Slobodna Evropa obilježava 30 godina emitovanja, a njen autor Omer Karabeg za Danas govori o 1.308 emitovanih Mostova i razgovora sa oko 2.000 ličnosti sa područja bivše Jugoslavije.

Sve je počelo kada se mala ekipa novinara iz bivše Jugoslavije okupila januara 1994. u Minhenu u zgradi Radija Slobodna Evropa da bi osnovala Redakciju na južnoslovenskim jezicima.

Razgovarali smo o tome kako bi trebalo da izgleda naš program. Jedna od ideja bila je da pokrenemo emisiju koja bi povezivala članove porodica koje je rat razdvojio. Većina nije bila za to – govorili su da to nije naš posao, da to radi Crveni krst. Onda je neko predložio da povezujemo ličnosti iz javnog života. Moram da kažem da smo svi u početku bili skeptični prema toj ideji. Pitali smo se kako će neko iz opkoljenog Sarajeva, po kome padaju granate i koji je izložen snajperima sa srpskih položaja po okolnim brdima, razgovarati sa nekim iz Beograda odakle je rat i krenuo, kako je posle Vukovara mogućan dijalog između Beograda i Zagreba, kako uspostaviti komunikaciju između Sarajeva i Zagreba nakon hrvatsko-bošnjačkog sukoba. Odlučili smo da probamo i izbor je pao na mene. Probao sam i pokazalo se da se može razgovarati čak i o najosetljivijim temama o kojima nema ni minimum saglasnosti i da ima dosta ljudi koji su, bez obzira na rizik da ih proglase izdajnicima, spremni na dijalog, kaže Karabeg.

Prva emisija je emitovana 24. aprila 1994.

* Kako objašnjava, prva emisija je emitovana 24. aprila 1994, a sagovornici su bili u Beogradu – Konstantin Obradović, profesor Fakulteta političkih nauka, a u Zagrebu – Zdravko Tomac, profesor Fakulteta političkih znanosti i u to vreme zastupnik Socijaldemokratske partije u Hrvatskom saboru.

– Kada sam ih pozvao odmah su prihvatili. Tema je bila kakve su šanse da dođe do nastavka pregovora između Vlade Hrvatske i Republike Srpske Krajine. Pregovori su u to vreme bili u prekidu i, ako se ne nastave, pretilo je ponovno izbijanje oružanih sukoba. I Konstantinović i Tomac bili su skeptični da će doći do nastavka pregovora. NJihova prognoza je bila da će problem srpsko-hrvatskih odnosa rešavati u paketu za Bosnom Hercegovinom. Nisu bili u pravu. Ništa nije rešeno u paketu. Hrvatska je povratila suverenitet nad svojom teritorijom, Republike Srpske Krajine odavno više nema, a u Bosni i Hercegovini Milorad Dodika danas priča o otcepljenju Republike Srpske kao da rat još traje, ističe Karabeg.

* Šta Vam je bilo najupečatljivije tokom rada na emisiji?

– Najupečatljiviji su mi bili Mostovi u kojima sam povezivao Beograd i Sarajevo. U prvih nekoliko Mostova vođen je dijalog između Beograda i Zagreba, ali sam znao da nema pravog Mosta dok ne spojim Beograd sa opkoljenim Sarajevom. To se moglo ostvariti tek kada smo dobili satelitski telefon u našem birou u Sarajevu. Sagovornik je morao, izlažući se snajperskoj vatri, da dođe u zgradu RTV BiH gde se nalazio naš biro. I ljudi su dolazili.

Prvi, tako da kažem, sarajevski Most napravio sam jula 1994. godine. Sagovornice su bile dve mlade žene – u Sarajevu advokatica Inja Pašalić, a u Beogradu studentkinja i antiratna aktivistkinja Aleksandra Berić. Inja je pričala o tome kako Sarajlije i pored pakla u kome žive nikoga ne mrze, a Aleksandra je očajavala što živi u gradu koji se strašno promenio i koji ona više ne doživljava kao svoj. U sledećem sarajevskom Mostu sagovornici su bili dva poznata filmska reditelja – Mirza Idrizović i Goran Marković koji se u to vreme nalazio u Bugarskoj.

Sklonio se od Miloševićevog režima. Mirza je zakasnio pola sata, sat, ne sećam se više. Stigao je sav zadihan. Rekao je da se jedva probio do našeg biroa, tog popodneva bila je žestoka snajperska vatra. U njemu nije bilo nimalo gorčine. Pitam ga da li se razočarao u svoje kolege iz Beograda, a on kaže: „Ja mogu da se razočaram samo u prijatelje, a moje kolege se ponašaju onako kako misle da trebaju da se ponašaju. Nisam primetio da su ljudi u Sarajevu toliko ogorčeni na ljude u Beogradu, jer znaju kakav je tamo sistem i da je tim ljudima nemoguće da se pobune“.

A onda je pričao o kulturnom životu u Sarajevu pod granatama i snajperima, kako su ljudi imali potrebu da u tim stravičnim danima dolaze na pozorišne predstave i na koncerte Sarajevskog kvarteta. To je bila njegova poruka svetu koji je ravnodušno gledao kataklizmu Sarajeva.

* Bilo je dosta razgovora i o srpsko-albanskim odnosima?

– Srpsko-albanski dijalozi su mi posebno bili značajni. Ukupno sam ih snimio oko 150. Prvi i možda najznačajniji snimljen je septembra 1994. godine i u njemu su učestvovali filozof Mihajlo Marković, tadašnji ideolog Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, i Fehmi Agani, potpredsednik Demokratskog saveza Kosova, koji se uz Ibrahima Rugovu smatra tvorcem politike nenasilnog otpora Miloševićevom režimu. Kasnije su ga za vreme NATO bombardovanja ubili pripadnici srpske policije. Zašto ovaj dijalog smatram najznačajnijim?

Zato što je to bio prvi dijalog između jednog predstavnika vlasti u Srbiji i jednog funkcionera Demokratskog saveza Kosova, najveće partije kosovskih Albanaca koju Milošević nije priznavao. Otkako je počeo 1994. godine, albansko-srpski dijalog se do danas nije prekinuo na talasima Radija Slobodna Evropa. Nije bio prekinut ni za vreme NATO bombardovanja, kada je Milošević proterivao Albance sa Kosova, ni nakon završetka rata kada je srpska manjina bila izložena represalijama, ni kada je, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Beograd prekinuo sve veze sa Prištinom.

U stvari, Radio Slobodna Evropa je jedini medij u regionu na kome se taj dijalog kontinuirano vodi. Rekao bih da su ti Mostovi pomalo donkihotski pokušaj da se javnim dijalogom bar malo smanji ogroman jaz koji postoji između srpskih i albanskih političara i intelektualaca, između „srpske“ i „albanske“ istine. Gledišta nisu približena, svako je ostao na svojim pozicijama, ali se o vrućim temama ipak razgovaralo.

Današnji nacionalisti su primitivni i psuju

* Kako vidite odnose u regionu danas i da li smo se makli u odnosu na period od pre 30 godina? Tu posebno mislim na pomirenje nakon zločina koje su svi počinili jedni prema drugima i da li je ono uopšte moguće?

– Mislim da se nismo mnogo odmakli od devedesetih. Pomirenja nema jer je za pomirenje potrebno da se prizna istina, da se priznaju činjenice. A činjenice nisu sporne. Latinka Perović je govorila da je rat na prostoru bivše Jugoslavije bio dokumentovan bolje nego ijedan prethodni. Sve je snimljeno stotinama kamera. Zločine su snimali i oni koji su ih činili. Nisu se trudili da ih sakriju. To su radili tek posle kada su leševe prebacivali u sekundarne i tercijarne grobnice. Već skoro dve decenije traje spor oko genocida u Srebrenici. A nikakvog spora ne bi trebalo da bude.

Taj genocid je utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde 2007. godine kao i u nekoliko presuda Haškog tribunala, pre svega u presudama Karadžiću i Mladiću. U jednom trenutku činilo se da je Srbija krenula ka priznavanju istine. Sećam se da je RTS 2001. godine prikazao potresan BBC-ijev dokumentarni film „Krik iz groba“ o srebreničkom genocidu, a onda se 2005. pojavio zastrašujući snimak egzekucije šestorice mladića, Bošnjaka, koje su streljali pripadnici paravojne jedinice Škorpioni i sve to snimili. Snimak se brzo proširio, bio prikazan i na nekim televizijama – javnost je bila šokirana.

Konačno 2010. Skupština Srbije je usvojila Deklaraciju o Srebrenici u kojoj se ne pominje genocid, ali se Deklaracija poziva na presudu Međunarodnog suda pravde kojom je utvrđeno da je u Srebrenici počinjen genocid. To je najviše do čega je Srbija stigla u priznavanju onoga sto se dogodilo u Srebrenici. Nakon toga, kada je Srpska napredna stranka došla na vlast, krenulo je sistematsko negiranje genocida u Srebrenici tako da smo danas došli u situaciju da se smatra izdajnikom onaj ko ga pomene, a proevropska opozicija beži od te teme kao đavo od krsta.

* Rekli ste ranije da Vam je danas mnogo teže da organizujete dijaloge nego neposredno nakon rata kada ste uspevali da povežete u dijalogu i najgore nacionaliste i sa jedne i sa druge strane. Da li je to danas moguće?

– Danas to nije moguće jer su današnji nacionalisti primitivni i psuju. A kod mene u Mostovima nikada nije bilo ni teških uvreda, ni psovki. Nacionalisti su se žestoko međusobno optuživali i napadali, ali rečnik je bio u granicama dozvoljenog – tako da nisam morao da prekidam dijalog. Danas nikada u Most ne bih pozvao nacionaliste jer se u životu najviše grozim prostaka i primitivaca.

* Vojislav Šešelj je u Dnevniku RTV Beograd, koji ste vodili deset godina, pročitao spisak izdajnika srpskog naroda koji rade na televiziji i koji moraju biti očišćeni sa televizije među kojima ste bili i vi. Nakon toga ste otišli u London i potom u Prag, gde i danas živite i radite. Kako danas vidite to vreme i da li se nešto promenilo?

– To je bilo ratno vreme. Kada te Šeljelj stavi na listu srpskih izdajnika, a zoveš se Omer, onda gledaj da se što pre pokupiš iz Srbije. To sam i uradio odmah nakon što je Šešelj pročitao taj spisak – tako da nisam bio izložen progonima kojima je danas izložen Dinko Gruhonjić. Jer kad predsednik države kaže: „Dinko, sram te bilo“ za nešto što on nikada nije izgovorio – to je kao kada te Šešelj stavi na listu izdajnika. Razlika je samo u tome što Vučić licemerno doda da će štititi Gruhonjićevo pravo da drugačije misli (a vidimo kako ga štiti), dok Šešelj to nikada ne bi rekao jer on svoje pretnje iskazuje surovo i direktno.

* Kako vidite povratak i ostanak radikala na vlast u Srbiji od 2012?

– Vidim kao duboko nazadovanje i propadanje Srbije. Sećam se koliko sam voleo liberalni Beograd osamdesetih sa Bitefom, Bemusom i intelektualnim debatama. Danas Beograd „krase“ murali Ratka Mladića koje crtaju huligani pod zaštitom policije, a novinarka koja iz protesta baci jaja na mural završava na sudu.

* Antropolog Ivan Čolović u svom tekstu „Fašizam kao identitarizam“ karakteriše Srpsku radikalnu stranku kao neofašističku partiju, a Srpsku naprednu stranku, koja je iz nje nastala, kao postfašističku i tvrdi da fašizam nije upokojen i da je realna mogućnost njegovog povratka. Kako gledate na današnju Srbiju pod neoradikalima?

– Ja to nazivam šešeljizacijom Srbije. Šešelj je stvarni ideolog današnje naprednjačke Srbije. Čovek ne može da se načudi koliko je traga Šešelj ostavio u srpskom društvu. Primitivni govor, surovost, psovke, uvrede – sve to karakteriše današnju atmosferu. Najgore od svega je što su otrovane mlade generacije. Sa Pinka i Happya obasipa ih najgori primitivizam, a naprednjački političari i tabloidi prosipaju gomilu splačina po svakome ko se usudi da izgovori kritičku reč o režimu. Šta od mladih očekivati nego da prihvate taj dominantni narativ? Eto nas u predvorju fašizma. Za mene je šešeljizacija predvorje fašizma.