“Rekao bih da je onaj provaljeni non paper, od kojeg se sad svi, navodno, ograđuju zapravo deo tog potpuno istog scenarija i da je on, logično, nastavak svih zbivanja u Crnoj Gori i one politike koju u Bosni i Hercegovini sprovodi pre svega Milorad Dodik, ali Boga mi, i Dragan Čović, i da oni neće stati. Sad im se još i više žuri zbog toga što očekuju povratak Amerike i NATO-a na Balkan“

Ono što je sasvim sigurno to je da je Srbija sami epicentar, pre svega ruske operacije dezinformacijama na Zapadnom Balkanu i da su prva meta i prve žrtve Bosna i Hercegovina i u poslednje vreme, naročito, Crna Gora. Tu prednjače, naravno, tabloidi poput, recimo, Informera, Aloa, Kurira i ostalih koji bi se mogli nazvati i samim centrom tog klastera dezinformacija. Njihov narativ je takav da s jedne strane podržavaju vrlo otvoreno Vučićev režim, ali s druge strane ne podržavaju ono što je deklarativna politika Srpske napredne stranke, koja drži vlast u Srbiji, a to je, navodno, pristupanje Evropskoj uniji.

Autor: Dinko Gruhonjić za Avangarda.ba

Ako mene pitate, oni – zapravo – samo imitiraju ono što jeste Vučićeva politika, jer priča o pristupanju Evropskoj uniji je namenjena, pre svega, birokratama u Bruxellesu sa konačnim ciljem – i ne radi to samo Vučić, to je pre njega radila i Tadićeva administracija – da se od Evrope uzme što je više moguće novca, uz jednu vrstu stalne ucene da ukoliko Evropa ne da novac, onda će Srbija da pravi probleme u regionu.

Kult ličnosti Vladimira Putina

Ti tabloidi u satanizovanju Evropske unije i Amerike samo pothranjuju ono što i inače jeste Vučićevo intimno uverenje i zbog čega njegovi glasači nepogrešivo prepoznaju da se Vučić nije promenio, a ti ljudi iz tabloida im to svakodnevno serviraju politikom medijskog raspamećivanja. Kao što je Ratko Mladić 90-tih raspamećivao Sarajlije, samo se danas umesto granata koriste slova za raspamećivanje građana.

Mediji kroz dezinformacije građanima Srbije, a samim tim i Crne Gore i Bosne i Hercegovine (pre svega Republike Srpske), nude lažnu alternativu, a to je, naravno, Rusija. U centru tog narativa o alternativi svakako je taj putinovski panpravoslavni mit. Umesto evropskih integracija, građanima Srbije se nudi nekakva iluzija o savezu sa Rusijom, pa čak i o nekakvom fiktivnom savezu sa Kinom, zbog čega Srbija i drži tako dobre diplomatske odnose sa Moskvom i Pekingom.

Građanima se stalno šalju poruke: ukoliko nas Evropska unija ostavi na cedilu, kao što nas ostavlja na cedilu, mi imamo alternative, a to su Rusija i Kina. Ovaj narativ, sve te fake news i dezinformacije naročito su se multiplicirale tokom krize izazvane pandemijom COVID-19, takozvane kovid krize, kada su jako ojačali propagandni narativi o superiornosti Rusije i Kine i narativi o demonizaciji Zapada.

S tim u vezi je na maksimalan nivo podignuta priča o medicinskoj pomoći koju su Rusija i Kina, pre svega u ovom slučaju Kina, uputile Srbiji, u vidu vakcina, dok je, naravno, korištena svaka prilikada se kaže da je Evropska unija zakazala s pomoći; da nam Evropska unija nije pomogla ni na početku korona krize, da nam ne pomaže ni sada kada kasne sa isporukom vakcina.

S druge strane, mi kao građani Srbije nemamo pojma da li smo te kineske vakcine platili ili ih nismo platili, nemamo pojma kako je uopšte moguće da se dozvoli upotreba tih kineskih vakcina, koje ni u samoj Kini nisu bile do kraja testirane, da se dozvoli upotreba na građanima Srbije a potom na građanima regiona kada im se približio istek roka, nego nam se neprestalno servira priča o “bratu Siu“, kako ga Vučić zove, a reč je o Si Đi Pingu koji je, ipak, tek bleda senka onoga na koji način su mediji u Srbiji izgradili kult ličnosti Vladimira Putina, za koji bi se usudio da kažem da je, čak, veći i od samog kulta ličnosti Aleksandra Vučića.

Sputnikova propaganda

U izgradnji tog kulta ličnosti Vladimira Putina ne učestvuju samo prorežimski mediji, nego i korpus medija koji naginje ka tzv. opozicionim opcijama, poput Dragana Đilasa ili notornog Mlađana Đorđevića, Đilasovog kuma, koji je, usput budi rečeno, neskriveni agent Moskve na području Srbije. Tako da kad je u pitanju taj ruski mit i glorifikacija samog Putina, rekao bih da se mi u Srbiji bližimo nekoj vrsti nacionalnog konsenzusa o tome da obožavamo Putina i da sada, verovatno, gomila domaćinstava, takozvanih običnih građana u svojim kućama, pa i na radnim mestima, drže sliku Vladimira Putina, kao što su nekada držali sliku Slobodana Miloševića.

Zanimljivo je da, čak, i ruski Sputnik, odnosno njegova beogradska ekspozitura, u poređenju sa domicilnim medijima u Srbiji deluje gotovo pa objektivno. Istraživanja su pokazala da Sputnik u poređenju sa srpskim tabloidima nema ni izbliza tako naglašene vesti rusofilskog karaktera. Veći je problem što tu, takozvanu Sputnikovu meku propagandu mediji u Srbiji, nekritički prenose, a onda preuzimaju i drugi mediji u regionu.

U svim ovim manipulacijama i dezinformacijama, na prvom mestu kad je Rusija u pitanju a potom i Kina, ovi spin majstori, spin doktori, računaju s tim da građani Srbije, zapravo, nemaju pojma šta se zaista dešava u Rusiji, a da ne govorimo o tome da nemaju pojma šta se, zaista, dešava u Kini gde je još veća kulturna i jezička distanca.

Ono što se konačno počelo dešavati to je da je Evropska unija izvolela primetiti malo ozbiljnije da se dezinformacije iz Srbije (u martu mesecu ove godine je to primećeno), prelivaju na ceo region, da demoniziranje Sjedinjenih Država i NATO-a, te predstavljanje Evropske unije kao slabe, kilave, podeljene..., dominiraju srpskim tabloidnim medijima.

Istovremeno, takođe je primećeno da dominira propagiranje ruske vojne moći kao i superiornost ruskog cjepiva protiv COVID-19, kao i kineskog; tvrdnje i teorije zavere da je CIA izmislila koronu; da su zapadni proizvođači vakcina, naravno, korumpirani; kao i pothranjivanje svih mogućih vrsta mitova koji su u Srbiji prisutni još od pisanja Memoranduma SANU-a 1986. godine – ovo je godina u kojoj se obeležava okrugla godišnjica, 35. godina od Memoranduma SANU; da su ti mitovi konstanta koja postoji u javnom diskursu u Srbiji u narativu tzv. elite i tzv. intelektualaca, a čije je središte, naravno, Velika Srbija ili, kako se to danas zove, srpski svet, čije su glavne mete, barem trenutno, jer ne tvrdim da se to neće proširivati, Bosna i Hercegovina i opet kažem naročito Crna Gora.

Agenture ruskih i srpskih tajni službi

Srbija se dobrovoljno ponudila Rusiji da bude faktor nestabilnosti u regionu, da bude, kako se to kaže, ruski nepotopivi nosač aviona usred Evrope, odakle Rusija vrši različite vrste psiholoških operacija.

Na prvom mestu tih operacija, tog sluđivanja, postignut je rezultat u Crnoj Gori. Oni su prvo pokušali 2016. godine da intervenišu, odnosno da organizuju državni udar i ubistvo Mila Đukanovića, a kada im to nije uspelo onda su se opredelili upravo za gebelsovsku varijantu, za spinovanje u saradnji sa agenturom i ruskih i srpskih tajnih službi u Crnoj Gori, a to je pre svega Srpska pravoslavna crkva.

Kroz medijsku agenturu oni su, zasad, uspeli u onome što jeste bio cilj Rusije na Balkanu, ili preciznije na tom delu Zapadnog Balkana, a to je, mada ne nužno, da Crna Gora izađe iz NATO-a, čak je i bolje da Crna Gora ostane u NATO-u, jer ovakva, današnja Crna Gora nije nikakav uzor bilo kojoj zemlji koja bi, eventualno, želela da pristupi NATO-u. Naprotiv, ovakva Crna Gora bezbednosno je izbušena čime je i sama Alijasa, zapravo, potencijalno bezbednosno izbušena, bez obzira na mehanizme zaštite koje NATO sasvim sigurno poseduje.

To je posledica toga što su, nažalost, Washington i Bruxelles, ako mene pitate pre svega Washington, napustili Zapadni Balkan, i ovdašnji nacionalisti su se raspištoljili naročito tokom perioda Trumpove administracije, koji je i sam, očigledno, bio Putinov igrač na globalnoj sceni. To je, verovatno, razlog te užasne konfuzije, jedne papazjanije ovde, o kojoj je i Darko Šuković govorio, kad se radi o nastupu zapadnih ambasada u Podgorici u vreme izbora 30. avgusta 2020. godine u Crnoj Gori.

Ukoliko se NATO, kao bezbednosni štit, i ukoliko se na prvom mestu Washington ubrzo ozbiljno ne uključe, onda će Rusija sa jedne strane, a Kina uz pomoć svojih metoda koje se razlikuju od ruskih metoda meke moći, s druge strane, napraviti ovde veoma ozbiljne probleme koji, naravno, mogu da eskaliraju i u neke nove ratove, a nažalost, vidimo da se njima sada žuri.

Rekao bih da je ovaj provaljeni non paper, od kojeg se sad svi, navodno, ograđuju zapravo deo tog potpuno istog scenarija i da je on, logično, nastavak svih zbivanja u Crnoj Gori i one politike koju u Bosni i Hercegovini sprovodi pre svega Milorad Dodik, ali boga mi, i Dragan Čović, i da oni neće stati. Sad im se još i više žuri zbog toga što, nadam se opravdano, očekuju povratak Amerike i NATO-a na Balkan, jer Bidenova administracija je u tome nedvosmislena, a srećom po sve nas i veoma dobar poznavatelj prilika na prostoru bivše Jugoslavije, i oni vrlo dobro znaju s kim imaju posla i čemu se mogu nadati. Kao što odlično znaju da je epicentar čitavog tog užasa, kao glavna ruska marioneta na Balkanu u poslednje vreme – režim u Beogradu, dakle, ne nužno Aleksandar Vučić kao persona, nego, kao što sam već rekao, i ogromna većina političara na srbijanskoj političkoj sceni.

Antiratni profiteri

Generalno, protiv dezinformacijama se teško boriti, to vidi celi svet, ali, kad govorimo o specifičnoj temi o kojoj mi pričamo, mogu da govorim sa aspekta medija i civilnog društva. Mislim da se nezavisnim medijima na ovim našim prostorima mora pružiti nedvosmislena pomoć uključujući i materijalnu pomoć za taj debanking lažnih vesti, fake newsa, i da se, kako je rekao Darko Šuković, ne borimo protiv tenka perorezom. To je uslov bez kojeg se ne može.

Ponavljam da mi u Srbiji nemamo pa skoro ni jedan medij koji nije, ili otvoreno proruski, ili uvijeno proruski, uključujući i neke medije koji su sa filijacijom američkog CNN-a, govorim o N1 televiziji, a koji su ubedljivo najgori od sva tri regionalna predstavništva, Sarajevo, Zagreb i Beograd.

U civilnom društvu je potrebno podržati organizacije koju su pre svega principijelne a koje nisu, da kažemo antiratni profiteri, poput recimo crnogorskog NGO sektora koji je sramota za nevladine organizacije, koji se, ako mene pitate, nepovratno obrukao u svakom smislu, uključujući i ljudski smisao i ja te ljude, jednostavno, ne želim ni da sretnem, sram ih bilo. Recimo samo ovo, u periodu od 2015. do 2020. godine na temi suočavanja sa prošlošću inkasirali su 35 miliona evra. Naravno, taj novac je korišten, pošto su oni bili peta kolona proruskih snaga u Crnoj gori, za ove “promene“ i to je sad potpuno evidentno, pre svega podržavajući takozvani građanski pokret URA i kvislinga Dritana Abazovića.

Ono što me onespokojava, i to je ono što Rusija i Srbija koriste, jeste naša periferna poziciju u Evropi. Sličnu grešku su već jednom napravili početkom devedesetih godina, kada takođe nismo bili prioritet, pa smo postali prioritet kad to više nije moglo da se gleda i kad su naše izbeglice, kao današnji takozvani migranti, preplavili evropski kontinent gde su onda požurili da ih se što pre reše tako što će konačno stati na put balkanskom kasapinu Slobodnau Miloševiću. E pa, sad imamo u najavi novog balkanskog kasapina koji neće prezati od toga da ovde izazove nove sukobe.

Što bi rekao Milivoj Bešlin, Srbija već predugo nije ratovala tako da svi oni koji kažu: ma neće Srbija... Bio sam klinac, ali se sećam da smo i govorili: ma neće biti rata, međutim videli smo da, itekako, hoće a posledice toga su katastrofalne.

Moramo i sami sebe ojačati, da pokušamo da izađemo iz neke vrste defanzivne uloge u kojoj se nalazimo i da pokušamo da prestanemo da isključivo odgovaramo na njihove poteze. Njihova je velika prednost u odnosu na nas pre svega infrastruktura koju razvijaju zato što imaju novce, ali ono što je nužan preduslov po mom shvatanju jeste upravo regionalno objedinjavanje medija, kojih nema previše, i regionalno objedinjavanje civilnog sektora, principijelnog civilnog sektora, kojeg takođe nema previše, i zajednički nastup, i zagovarački nastup i prema Bruxellesu i prema Washingtonu. Po ugledu na neke primadone crnogorske nevladine scene koje su svojim upornim angažovanjem, poput recimo Daliborke Uljarević, zaista došle u situaciju da se sluša ono što one kažu u Bruxellesu, s obzirom da tamo imaju posla pre svega sa birokratama koji ne poznaju situaciju, i to sa birokratama koji im još daju novac za projekte.

No, nećemo mi imati puno toga ako budemo kukali, više ćemo imati ako uspemo da se organizujemo, malo nas je ali da budem patetičan: promene nikad nisu donosile mase nego oni koji imaju dovoljno hrabrosti da to i artikulišu.

(Izlaganje Dinke Gruhonjića na online okruglom stolu organiziranom u sklopu projekta “Partnerstvo BiH i NATO II“)