Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Autonomija)

Disciplina upiranja prstom u nekog drugog koga bismo okrivili za sve nevolje koje su nas snašle, uživa neobičnu popularnost u srpskom društvu. Po pravilu, prst se okreće u zapadnom smeru, jer tamo leži izvor svih zala. Nacionalisti, konzervativci, nedavači Kosova, tradicionalisti, klerikalci, kosovski zavetnici i zavisnici, putinofili, sveštenici nacije, duhovnici od 120 mm, sumnjiva i nesumnjiva crkvena lica, ljubitelji čvrste ruke i ostali autoritarci ubiše se da nam dokažu kako truli, dekadentni Zapad uništava srpski nacionalni identitet i menja našu kolektivnu svest, šta god to bilo.

Mediji su preplavljeni demonizacijom svega što ima veze sa zapadnom hemisferom, svakog dana smo izloženi rafalnoj paljbi laži, falsifikata i sumanutih konstrukcija. Dugotrajnom propagandom stigli smo dotle da svaka antizapadnjačka besmislica prolazi u širokim narodnim masama, jer pada na dobro pripremljeno tle.

Tako episkop bački Irinej može mirno da izjavi za kremaljsko propagandno glasilo “RT Balkan” kako “rat nije tražila Rusija nego Zapad”, ne obazirući se na notornu činjenicu da su ruske trupe upale na teritoriju Ukrajine i izvršile agresiju, a ne obrnuto. Kad bi neko izjavio da rat nije tražila Hitlerova Nemačka, nego evropske zemlje koje su nacisti okupirali, to ne bi naišlo baš na topao prijem.

Metafizička borba

Ne iznenađuje Irinejeva izjava, vladika koristi svaku priliku da ispali koju otrovnu strelicu u pravcu demokratskih zemalja. U redovnom obraćanju javnosti preko Vučelićevog “Pečata”, pred kraj 2021. godine, Irinej je raspalio po zapadnom svetu gde “raslabljen je i moral, privatni i javni, a razne društvene snage zdušno rade i na njegovom konačnom ukidanju”. Bilo je tu pregršt reči i o istrajnom radu na ”uništenju braka i porodice”, kao i o procesu “rastakanja zapadne civilizacije”. Nisu to originalne misli vladike bačkog, već samo uredno prepričan sadržaj koji kremaljski propagandisti štancuju već godinama.

Menadžment Srpske pravoslavne crkve vezao je svoju versku zajednicu uz rusku lađu spasenja, čvrsto nameran da se zadrži na tom kursu plovidbe, sve do devetog kruga pakla, a po potrebi i dublje. Njihov uzor, ruski patrijarh Kiril rat Rusije protiv Ukrajine predstavlja kao odsudnu bitku dobra i zla, svetlosti i tame. Na samom početku ruske invazije na Ukrajinu, Kiril je u propovedi rekao da su ušli u “borbu koja nema fizički, već metafizički značaj”, te da su primorani da se brane od zapadnih sila koje nameću organizovanje parada ponosa.

Za njega su LGBT prava ključni test, zemlje koje poštuju ta manjinska prava otpale su od Boga, za razliku od Rusije koja čuva tradicionalne hrišćanske vrednosti. Dakle, ruska vojska po Ukrajini ubija civile, kidnapuje decu, ruši gradove do temelja, siluje, pljačka, muči zarobljenike, sravnjuje sa zemljom škole, bolnice, crkve, pozorišta, porodilišta, kuće, stambene zgrade – kako bi sprečila Ukrajince da usvoje nametnute zapadnjačke vrednosti i nastave sa organizovanjem parada ponosa.

Kult smrti i nasilja

Slične poglede na svet gaji i rukovodstvo SPC, pa su se prošle jeseni svim silama bacili na agitovanje protiv Evroprajda. Patrijarh Porfirije je u potpunosti sledio agendu Kremlja, govoreći kako crkva razume “veliku zabrinutost našeg naroda koji je u grubom promovisanju i nametanju politika i ideologija koje imaju za cilj da poruše stubove na kojima se vekovima gradi naš identitet”. Za razliku od ruskih kolega, naši duhovnici nisu u mogućnosti da se protiv pošasti bore kalašnjikovima i haubicama, mada su neki otvoreno izrazili želju da pređu sa reči na tela.

Episkop banatski Nikanor prokleo je učesnike Evroprajda, ali mu to nije bilo dovoljno, pa je zavapio iz dna smirene hrišćanske duše, pune praštanja i ljubavi za sva Božja stvorenja: “Da imam oružje i to bih upotrebio, i tu bih silu upotrebio, samo da ga imam, ali ga nemam. I verovatno nam ga neće niko ni dati i ako bih ga zatražio, sada kad čuju da bih izašao sa oružjem, a bih izašao”. Čudna je ta rusko-srpska verzija hrišćanstva, nimalo ne liči na religiju ljubavi, više podseća na neki kult smrti i nasilja, na obožavanje slepe, brahijalne sile, na apologiju rata i uništenja.

Naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi

“RT Balkan” i srpska filijala Sputnika u aprilu su preneli bogomudre reči patrijarha Kirila o tome kako je zadatak Zapada “da nas ščepaju golim rukama, bez ikakvog rata, da nas zavaraju, uvuku u svoj svet, usade nam svoje vrednosti”, ali se to nije desilo zahvaljujući Vladimiru Putinu i njegovoj posluzi. Nakon što je odslužio liturgiju u moskovskom Hramu Hrista Spasitelja, Kiril je udario u teške metafizičke teme, proglašavajući Ukrajince i zapadnjake za demone i đavola lično: “Mi se trenutno ne borimo protiv ljudi, već protiv vladara tame ovoga sveta, protiv duhova zla”.

Prevod nije baš sasvim tačan i kompletan, patrijarh zapravo citira poznati 12. stih iz šeste glave Poslanice Efescima apostola Pavla. U prevodu Emilijana Čarnića taj stih glasi: “Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima”. A u prevodu Komisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve: “Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju”. Patrijarh Kiril kaže “I moramo zapamtiti da i sadašnja…”, a potom sledi nastavak “…naša borba” itd.

Falsifikovanje poslanice apostola Pavla

Apostol Pavle zapravo govori o duhovnoj borbi, poglavarstva i vlasti su redovi u anđeoskoj hijerarhiji, samo što se ovde radi o palim anđelima, demonima. Vladar ovog mračnog sveta, gospodar tame ovoga svijeta, odnosno knez tame ili knez ovoga sveta je, naravno, sam đavo, Satana lično i personalno. Apostol kristalno jasno, nedvosmisleno, doslovno, bukvalno, najbukvalnije kaže da naša, hrišćanska borba nije telesna, nije protiv ljudi od krvi i mesa, dakle – ne vodi se pesnicom, šakom, nogom, bokserom, nožem, maljem, kopljem, mačem, kamom, puškom, mitraljezom, topom, bombom, granatom ili bombarderom. Ne, reč je o unutrašnjoj, duhovnoj borbi protiv demona, zlih duhova, što bi poznija asketika rekla – strasti.

U nastavku poslanice, apostol Pavle dodatno razrađuje detalje predstojeće borbe na području duše: “Stojte, dakle, opasavši svoja bedra istinom, i obukavši oklop pravednosti, obujte noge pripravnošću na jevanđelje mira. Prihvatite i kacigu spasenja i duhovni mač, koji je reč Božja”. Pošto je na početku naveo da je reč o borbi, a potom uveo jasnu razliku između duhovne, hrišćanske borbe i ratova, vojnih sukoba, fizičkih obračuna – apostol nastavlja da koristi pojmove iz vojničkog sveta, ali ih primenjuje na unutrašnji okršaj, kroz ulančani niz metafora.

A šta radi patrijarh Kiril, duhovni vođa koji se na tom mestu obreo po apostolskom prejemstvu, naslednik Hrista i njegovih učenika? On reči apostola Pavla izvrće, daje im potpuno suprotan smisao, praveći bezočni falsifikat. Dobro, navikli smo da se patrijarsi i vladike rugaju duhu jevanđelja, da ga krivotvore za svoje potrebe, ali Kiril je otišao korak dalje, falsifikujući slovo Novog zaveta, mrtav hladan. Kao da su svi na svetu analfabete, kao da niko ne ume da pročita nekoliko jednostavnih redaka iz poslanice i da shvati šta oni znače.

Primenjena asketika patrijarha Kirila

Apostol odbija samu ideju fizičkog sukoba i rata, nema borbe protiv ljudi od krvi i mesa, hrišćanin bitku vodi u sopstvenoj duši, odolevajući bestelesnim silama, a patrijarh proglašava ljude od krvi i mesa zlim duhovima, demonima, đavolima – i tvrdi da su oni koji pucaju na njih ratnici svetla, da je u pitanju metafizički rat. Rusija je na strani svetlosti, mrmori Kiril, “Rusija ne teži da postane bogatija, ne želi da zauzme druge zemlje, ne nastoji nikoga da potčini. Rusija jednostavno nastoji da sačuva svoj identitet, svoju veru, svoj sistem vrednosti”.

Kako bi izgledala primena Kirilove asketske teorije u praksi, nastale na osnovu svesno pogrešnog čitanja Pavlove poslanice? Ako vernik želi da se bori protiv, recimo, sebičnosti, on ne treba da deli ono što ima sa drugima, da se opire pomislima o sticanju bogatstva, da se bori sa žudnjom da nagomila novce i ne da nikom ništa. Ne, vernik treba da uzme kalašnjikov u ruke, pa da puca na svakog ko mu zaliči na kir Janju.

A kako bi se Kirilovom metodom pravoslavni vernik borio protiv depresije, čamotinje iliti, što bi rekli teolozi i Mizar, uninija? Možda molitvom, postom, dobrim delima, brigom za bližnje? Ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti? Ili, daleko bilo, odlaskom kod psihijatra? Nipošto. Borbu protiv čamotinje vernik vodi tako što zgrabi pušku i stane da puca u svakog ko mu deluje tužno, melanholično i depresivno. Kirilov hermeneutički zahvat u novozavetni tekst, primenjen u praksi, doveo bi do sveopšteg istrebljenja.

Srpski iver i ruska klada

Zanimljivo je da je sličnu retoriku dehumanizacije zastupao i patrijarh Porfirije, kada je u prošlogodišnjoj “Specijalnoj izjavi o Evroprajdu” objašnjavao zašto je crkva protiv svakog oblika nasilja prema učesnicima Parade ponosa: “Zlo se ne leči i ne pobeđuje nasiljem, nego se na taj način samo umnožava”. Patrijarh Kiril Ukrajince i žitelje zapadnih zemalja proglašava za demone i đavola, patrijarh Porfirije pripadnike LGBT populacije proglašava za zlo, ali ne ostaje dosledan sopstvenoj misli. Tu je bar vladika Nikanor bio iskreniji i dosledniji, on bi se protiv ljudi koje vidi kao đavolski nakot borio i vatrenim oružjem, pucajući po okupljenima na Paradi ponosa.

Zanimljivo je i da je patrijarh Porfirije parafrazirao isto mesto iz Poslanice Efescima, u posebnoj molitvi čije je čitanje naložio na svim bogosluženjima u hramovima Gospodnjim, e da bi se pravoslavna pastva odbranila od te dekadentne zapadnjačke slobode u kojoj – što bi rekla sevdalinka – “ljubi koji koga hoće”. U toj prozbi vernici zazivaju Gospoda da umnoži ljubav, blagodat i blagoslov “u dane naše kada se nevidljive sile zlobe podnebeske i vidljive, svesne i nesvesne, sluge njihove, upinju da obesvete svetinju braka i oskrnave čistotu porodice namećući bogoprotivne i protivprirodne zajednice kao zamenu za brak i porodicu”. Što bi rekao verni narod na koji se pravoslavni rodoljubi neprestano pozivaju: Ne pada srpski iver daleko od ruske klade.

Stub i tvrđava kremaljske propagande

Ruskim i srpskim kratkotrzajnim duhovnicima krucijalni problem su ljudi koji se vole, samo zato što su istog pola. A još veća je nevolja ako ti ljudi traže da budu ravnopravni, da prošetaju gradom jednom godišnje – to je onda zlehudi uticaj dekadentnog, obezboženog Zapada koji bi da satre naše tradicionalne vrednosti. Koje tradiconalne vrednosti? Netrpeljivost? Mržnju prema svemu što je drugačije? Neslobodu? Prezir prema ljudskoj ličnosti? Nepriznavanje ljudskog dostojanstva? Mržnju prema pojedincu?

Sa teoretičarima i praktičarima mržnje malokalibarski duhovnici nemaju nikakav problem. Diktatore, autokrate, ratne zločince, ratne huškače, pljačkaše sopstvenog naroda, korumpirane političare, agresore, urednike tabloida, desničarske falange i slične prepodobnike duhovnici nagrađuju ordenjem, blagosiljaju i podržavaju iz sve snage. I onda nam tu sramotu lažno predstavljaju kao pravoslavlje, hrišćanstvo, poštovanje tradicionalnih vrednosti. Čudnovate neke poruke, neobično podsećaju na one zlokobne pomisli što dolaze od duhova zlobe u podnebesju.

Kad smo već kod hrišćanske asketike i nevidljive borbe, moglo bi se reći da ruska propaganda deluje na sličan način kao pali anđeli. Ubacuju ljudima u glavu laži i falsifikate, pogubne ideje i sablažnjive slike, i nastoje da ih održe u vlasti tih lažnih predstava. U međuvremenu su tehnički napredovali, pa se u te svrhe služe poslušnom medijskom mašinerijom. Neka ovo bude mali prilog duhovnoj borbi protiv demonskih pomisli koje nam, da paradoks bude kompletan, u svest usađuju oni koji bi trebalo da budu stub i tvrđava istine.