ADHD i autizam nisu slučajno vrlo često tema na TikToku i Instagramu. Sve je više svijesti o tome da svaki ljudski mozak funkcioniše drugačije. U tome leži ogroman potencijal – za sve nas.

Na društvenim mrežama u trendu su testovi za samodijagnostiku. Mnogi međutim pogrešno ili netačno prikazuju simptome ADHD-a (poremećaja pažnje i hiperaktivnosti) i autizma (medicinski: poremećaj iz spektra autizma).

Često time dodatno učvršćuju predrasude i stereotipe, poput slike djeteta s ADHD-om koje se stalno vrpolji i ne može da se koncentriše, ili nekoga s autizmom, ko živi društveno izolovano i ponaša se čudno, prenosi Deutsche Welle. 

TikTok testovi: često obmanjujući, ali ponekad i korisni

Novo istraživanje iz SAD pokazuje da upravo popularni TikTok snimci na ovu temu imaju ozbiljne sadržajne slabosti.

Više od 50 odsto simptoma koji se u njima navode kao karakteristični za ADHD, iz medicinske perspektive to zapravo nisu – već su „normalna ljudska iskustva“. Prema rezultatima studije, mladi koji se informišu o temi preko društvenih mreža precenjuju koliko je ADHD zapravo rasprostranjen i lakše pretpostavljaju da su i sami pogođeni.

Sličan efekat je još 2023. utvrđen i u jednoj studiji o TikTok sadržajima vezanim za autizam.

Ipak, činjenica da su internet testovi samodijagnostike toliko popularni ukazuje i na veliki nedostatak informacija. Hashtagovi  #ADHD, #ADD, #ADHS #ADS i #autizam su među deset najčešće korišćenih zdravstvenih hashtagova na društvenim mrežama.

Ti klipovi su često jedini izvor informacija koji je ljudima uopšte dostupan. Ipak, oni takođe podižu svijest o tom zapostavljenom problemu i mogu doprinijeti razbijanju predrasuda. Za one koji su zaista pogođeni, samodijagnostika preko društvenih mreža može biti važan prvi korak – da postave prava pitanja i potraže zvaničnu dijagnozu.

ADHD: Haos i hiperfokus

ADHD je psihički poremećaj koji se češće javlja kod djece i adolescenata, ali može da potraje i tokom cijelog života.

Jedan od onih koji su pogođeni ovim poremećajem opisuje to ovako: „Kao da kroz glavu prolazi pokretna traka misli. Kad god nešto pogledam, odmah mi se u glavi pojavi neka riječ, neka uspomena ili nešto što jednostavno uz to pomislim. Zamislite da je na vas pričvršćeno 15 do 20 užadi i da vas vuku u različitim pravcima.“

Ljudi sa ADHD-om se brzo zamaraju kod monotonih zadataka. Kada ih nešto zaista zainteresuje ili ih emocionalno stimuliše – kod osoba sa ADHD-om vrlo često automatski uspostvlja hiperfokus. Tada mogu satima da budu potpuno uronjene u zadatak – na primjer, crtanje, programiranje, igranje video-igara ili istraživanje neke teme – bez prekida. To je dvosjekli mač: može biti produktivan (ako se usmjeri na pravi cilj), ali i problematičan (ako dovodi do zanemarivanja važnih svakodnevnih obaveza).

Poremećaj iz autističnog spektra (PAS)

Autizam može da se ispolji na razne načine, pa stručnjaci više ne govore o autizmu kao jedinstvenom pojmu, već o poremećaju iz autističnog spektra (PAS). U medicini se dugo razlikovalo između ranog dječjeg autizma, Aspergerovog sindroma i atipičnog autizma, ali se ta podjela danas smatra prevaziđenom.

Uobičajene osobine koje se javljaju kod ljudi iz autističnog spektra uključuju specifičan način ophođenja prema drugim ljudima. Mnogi izbegavaju kontakt očima, teško se uživljavaju u tuđe emocije ili ne razumiju ironiju. Neki od njih imaju poteškoće u učenju govora ili govore monotono. Za mnoge je takođe tipično da su im veoma važni ustaljeni rituali i rutine.

Ipak, poremećaji iz autističnog spektra su toliko individualni da se nijedna od ovih osobina ne mora nužno javiti kod svih.

Neurodivergentnost: Biti drugačiji nije bolest

Ljudi s autizmom ili ADHD-om nazivaju se i neurodivergentnima, jer njihov mozak funkcioniše drugačije u odnosu na prosječan. Međutim, zbog neprilagođenosti društva, mnoge neurodivergentne osobe razvijaju dodatne psihičke probleme tokom života – depresiju ili anksioznost – pogotovu prije nego što su dijagnostifikovani kao neurodivregenetni.

Koliko je ljudi koji nisu neurotipični? Odgovor zavisi od istraživanja i varira od zemlje do zemlje. Britanski naučnici procjenjuju da tri do četiri procenta populacije ima ADHD, a više od tri procenta verovatno spada u autistični spektar.

Kada se tu ubroje i druge dijagnoze, na primer disleksija (teškoće u čitanju i obradi pisanog jezika) ili diskalkulija (teškoće u razumijevanju brojeva, računanju) – iako je inteligencija prosječna ili iznad prosjeka – onda je i procenat neurodivregnetnih u svijetu 15-20 odsto.

Različiti sistemi pažnje

Tri sistema pažnje upravljaju time šta primećujemo iz svijeta oko nas.

Alarm: Prvi sistem pažnje nas alarmira kada se desi nešto neočekivano – tada se budimo i koncentrišemo. Kod autističnih osoba taj sistem se vrlo lako aktivira, dok se kod osoba sa ADHD-om aktivira relativno kasno.

Orijetnacija: Drugi sistem pažnje dodjeljuje značenje nadražajima i sortira ih – povezuje ono što pripada zajedno. U zavisnosti od toga, možemo da vidimo granu, cijelo drvo ili šumu. Ovaj sistem je kod mnogih autističnih osoba proširen, pa oni opažaju više detalja.

Ekzekutiva: Trećim sistemom mi svjesno upravljamo pažnjom, na primer tako što sebi kažemo: „Nemoj da zaspiš, skoncentriši se, razmišljaj logično!“

Eksperimenti pokazuju: osetljivost ovih triju sistema pažnje može se veoma razlikovati od osobe do osobe. To znači i da neko može da pokaže autistične osobine u jednoj dimenziji, a u drugoj da ima izražene karakteristike ADHD-a.

Kako bi trebalo da se promeni društvo ?

„U jednom kubnom milimetru mozga ima više veza nego što u Mliječnom putu ima zvijezda. Zbog toga ne postoje dva ista ljudska mozga“, kaže Andre Cimel, direktor Centra za istraživanje neurodiverzitetа na Univerzitetu u Hamburgu.

On kaže da bi za sve bilo važno da već u školi naučimo kako funkcionišemo: „Ako znam u čemu je moj nervni sistem posebno dobar, a gdje mi je potrebna pomoć, onda će i moj obrazovni uspijeh biti najveći.“

Ipak, neurodivergentne osobe vrlo često imaju poteškoće pri traženju posla, čak i oni koji su visoko obrazovani i natprosječno inteligentni. U zavisnosti od istraživanja, stopa nezaposlenosti kod autističnih osoba kreće se između 40 i 60 procenata. Ono što bi im moglo pomoći jeste mirno radno okruženje, podrška u vidu tehničkih sredstava, prostori za povlačenje i individualno prilagođeno radno vrijeme.