Piše: Andrej NIKOLAIDIS (CdM)

Dakle, još jednom: takozvani Svesrpski sabor nije bio demonstracija moći, nego spektakularni festival slabosti.

Ono nije bio orao, nego paun.

I to je sva priča.

Ono je organizovano ne da bi se završio posao, nego baš zato što posao nije i neće biti završen.

Kosovo nije Srbija. Republika Srpska nije i nikada neće biti država. Bosnu nećete dijeliti. Crna Gora se, ma šta o tome govorio Andrija Mandić, neće pridružiti skupu „srpskih država“, između ostalog zato što nema množine – postoji samo jedna srpska država.

Andrija Mandić do mile volje svoje biračko tijelo može anestezirati pričama o trobojci, ćirilici i svesrpskom ujedinjenju: ono u čemu on politički učestvuje je ulazak Crne Gore u Evropsku uniju. Kada taj proces bude završen, najbliži vam neće biti Beograd, nego Brisel. Đe je i središte NATO, uzgred budi rečeno. Ako na tom putu, u nekom trenutku, malo zapne – uvijek može biti izmišljeno još koje radno mjesto u CEDIS-u za one koji su najnezadovoljniji i najnervozniji.

Ono je ličilo na skup fanova Star Wars serijala. Ono je bilo nalik na čovjeka koji sanja naglas. Ono je bilo kao psihoanalitička seansa tokom koje onaj koji leži na kauču onome ko ga sluša povjeri sve svoje skrivene želje. Pa mu, kada je sve rekao, na tren bude lakše.

U jednom od zapisa o Kafki, Walter Benjamin navodi priču koja se odvija u nekom hasidskom selu. U neuglednoj krčmi u kojoj se okuplja sirotinja , „neke večeri, u smiraj šabata“, sjede i razgovaraju Jevreji. Svi se u toj gostionici poznaju čitavi život. Oni koji ostanu iskreno će ožaliti smrt  onih koji odu prvi. Sjede oni tu kao i svake večeri i jedni drugima pričaju priče koje su već bezbroj puta čuli. Ničeg novog nema u toj krčmi, osim stranca, odrpanog i umornog koji, sam sa svojim mislima, sjedi u mračnom kutu.

Razgovaraju ljudi, bez  želje da kažu nešto mudro, tek da vrijeme prođe  – uostalom, nijedna nas mudrost od prolaska vremena nije spasila. Ljudi koji imaju malo, maštaju mnogo – mašta je njihova najdraža igra. Tako jedan od njih upita: a što biste poželjeli da imate samo jednu želju?

Prvi je rekao kako bi poželio novac. Drugi se nadao da će udati kći. Treći je, opet, želio stolarski alat. Na koncu, kada su svi izrekli svoje želje, okrenuli su se ka strancu u uglu. On je isprva, uljudno i uporno, odbijao da govori o onome što želi, da bi na koncu ipak popustio nagovaranju…

„Htio bih da sam moćan kralj i da vladam u velikoj zemlji i da noću ležim i spavam u svojoj palati i da u noći nagrne neprijatelj na granicu i, prije nego što zarudi zora, jahači prodru do mojeg dvora i da nema otpora i da se trgnem iz sna i nemam više vremena ni da se odjenem, i da u košulji bježim preko gora i dolina i šuma i brežuljaka, i bez mira dan i noć, sve dok se ne nađem ovdje na klupi u vašoj krčmi, spašen. To želim“.

Ljudi su, zbunjeni,  upitali stranca: „Ali: što ti imaš od te želje?“.

Stranac je mirno rekao: „Košulju“.