Ovoga petka u Jutarnjem programu Federalne televizije govorilo se o kulturi. Gost ovoga jutra bio je Nenad Veličković, univerzitetski profesor i književnik.

-SAFER dokument-

''Nisam jedini ja kritikovao SAFER. Pokazali smo da postoji više problema, prvi je što je to pripremano i rađeno prilično neogranizovano. U toj nekoj raspravi koja je nastala nakon što se to otkrilo i objavilo mi nismo mogli da pročitamo i vidimo koji su bili razlozi da se u taj posao uopće uđe. Ja pratim obrazovanje zadnjih 15-ak godina. Tri, četiri, pet ministara se na tom mjestu promijenilo, neki su ostali duže, neki kraće, ali realno je moguće da su stvari netransparentnost, nedostatak ideje, lojalnost nekim. Mi ne znamo koja stranka šta gura. Prema obrazovanju se ne odnose kao prema nekoj dugoročnoj, da kažem tako kažem iako ne ide uz obrazovanje, investiciji, nego kao nekom resursu za kadrovsko zapošljavanje, za angažman ljudi, kompanija ili agencija. Ide se u smjeru privatizacije, barem ja to tako vidim, ali netransparentno i bez nekog očiglednog dokaza da bi ta rješenja i privatizovanje tog sektora bila bolja od neke druge alternative. Kada spomenete nauku, ljudi pomisle da postoji neka naučna baza, da tu postoje ljudi koji su posvetili neko veliko vrijeme proučavanju tog fenomena. Njih ima i samostalno se bave, ali da postoji neko mjesto gdje bi se o tome po naučnim kriterijima poštujući metodologije naučnog mišljenja raspravljalo o obazovanju, toga nema. Ja znam da su ministri i ministrice svaki na svoj način kada im je trebao legitimitet za neke odluke koje su donosili da su oni pozivali ljude iz akademske zajednice. Konsultovali i na neki način ih gurali ispred sebe kada je trebalo da se ubijedi javnost da su te odluke koje oni donose promišljenje i da iza njih stoji neka nauka, ali u suštini mi nemamo neku ovdje ozbiljnu scenu ni naučnu ni stručnu. S druge strane kada govorite o obrazovanju u osnovnoj ili srednjoj školi, ja mislim da šta god se tamo radi upravo bi se jedanog ili više trebali pitati ljudi koji rade tamo, a ne oni koji su u akademskoj zajednici. Mi koji radimo na fakultetu imamo više vremena da čitamo, pratimo šta se vani događa, da razmišljamo o raličitim konceptima, problem je što ni to nije povezano. Kada nešto zamislite i pokažete da bi to moglo da funkcioniše nema načina da se to negdje provjeri, proba i da se vidi. Dok se akademska zajednica time ne bavi na adekvatan način, dok su nastavnici i profesori i oni koji rade u školama toliko zatrpani administracijom da oni ne mogu ozbiljno da se posvete svemu tome. Nevladin sektor radi, možda, najvidljiviji i najzinimljiviji posao u tome. Dvadesetak godina koliko je Step by Step pristuan u BiH možemo vidjeti šta su sve uradili i koliki je njihov doprinos obrazovanju, po mom mišljenju daleko veći nego akademske zajednice'', kazao je.

-Struktura uposlenika u školama-

''Mi svjedočimo posljednih godina da se sve manje i manje maturanata odlučuje da upiše fakultete nastavnog smjera. To je isto tako jedna od posljedica odnosa društva prema tom pozivu. S druge strane, ja mislim da godišnji budžet za obrazovanje je veliki i vlast bi mogla reći da je obrazovanje skupa stvar. Dajete veliki novac, ne vidite ništa konkretno za godinu i dvije, prođe deset godina i vidite da ljudi odlaze. Dakle, novca nekakvog ima, možda bi ga moglo biti više, ali ovo što ima nije baš jasno kako se troši. I opet je to problem netrasparentnost, opet je to problem stranačko zapošljavanje, loš zakon. Ne samo da je SAFER problem jer ne znamo odakle se pojavio, ko ga je smislio i šta se time hoće. Reakcija je bila burna, imali smo dosta tekstova o tome. Onda smo šutjeli. Glas javnosti i glas struke ne vrijedi ništa i da postoji neki cilj koji je skriven i politika, odnosno ministrica i ljudi bliski njoj, provode taj cilj. Šta god da vi u javnosti kažete to nema nikakvog utjecaja. Ja mislim da je to problem. Onda kada kažete da su plate u prosvjeti male, ja mislim da je problem i što su plate i u medijima male, i što ni vi ovdje niste adekvatno potaknuti da se bavite tim poslom kao što bi trebali i profesori biti. Zapravo, sve je povezano.

Obrazovanje je loše jer je medijska slika loša, praćenje obrazovanja u medijima nije kako treba, javnost nije uključena, nije upućena. Onda ostaje pojedincima da tim resursima manipulišu kako je njima zgodno. Mi sada govorimo, ne toliko o Federaciji, koliko o Kantonu Sarajevo. Njega najviše pratim, na kraju krajeva, tu živim pa onda i kao nastavnik, roditelj i kao neko ko je radio u srednjoj školi, ali i bio đak, mene ta tema životno zanima, ne samo profesionalno. Ono što sam primijetio sada se zagovara neki novi zakon o visokom obrazovanju, prije par godina je donesen jedan, sada odjednom zbog nečega taj više nije dobar, sada treba novi. Mi, inače, često mijenjamo zakone, a nikada se ne zna zbog čega stari zakon nije bio dobar, nema analize i uvida. Otprilike kako se vlast zamijeni, te se stvari mijenjaju, ali se ne događaju da bi obrazovanje bilo bolje, nego da bi se legislativa prilagodila interesima te struje koja je došla na vlast. Trenutno je to u Sarajevu takozvana Trojka, i mi svi ovdje manje-više interno znamo da je to koalicija koja je podijelila resurse i za koju izgleda kao da se niko nikome neće ni u šta miješati, ko je šta dobio, time treba da se bavi. Ali ja mislim da je to i za sve druge oblasti, ali i za obrazovanje, koje se tiče svih nas, prepustiti jednoj osobi ili krugu poluanonimnom da osmišlja strategije i vuče dugoročne poteze da mi ne znamo zašto, da nemamo dobre razloge za to, ja mislim da to ne može pripisati jednoj stranci. Dakle, ta Trojka ne može reći da se bavi autobusima, baš me briga za obrazovanje, to se ne može prepustiti jednoj stranci da se time bave, a da način na koji se time bave budu netransparentni, neargumentovani, neosmišljeni i da se apliciraju putem jedne vrste administrativnog nasilja'', zaključio je.

-Postmodernizam-

''Problem sa postmodernizmom je taj što on relativizira stvari. Prošao je kroz tri transformacije. Koliko god neki ljudi mislili da je to prošlost i da ne živimo više u tome, on je vrlo aktivan. Glavni problem s njim je što ne vjeruje u mogućnost da se stvari mogu objektivno sagledati, da se može doći do nekakve istine. Pretpostavlja se da je perspektiva ili iskustvo onoga koji posmatra svijet presudno i da je to njegovo pravo i da mu se to ne može osporiti. Zapravo, postmodernizam je, možda, opravdanje za to da mi imamo tri historije, tri jezika, tri istine ili više istina. Da se ne može voditi neka konstruktivna rasprava u javnom prostoru jer ono što ja mislim to je moje, ono što ministrica misli to je njeno, svi imamo pravo da mislimo šta hoćemo i onda možemo pričati, ali na kraju onaj koji ima vlast odluči. To je problem sa postmodernizmom što je nekako ohrabrio ljude da vjeruju da se razgovorom, dijalogom i argumentima ne može doći do nečega što bi važilo za sve i što bi svi ljudi koji poštuju činjenice, logiku i objektivnost trebali da prihvate. Nekako se ideja da je to moguće ismijava i to je problem o kome sam nešto pisao kada sam kritikovao SAFER. To sa nacionalnom grupom predmeta se dešava stalno, od jezika do historije. Tri različite historije, a svi živimo skupa i gledamo na iste stvari. Po tome je jasno da je obrazovanje tu kao instrument kojeg se ne odriče ni jedna vlast. Kada se ljudi pitaju zašto se odlazi odavde, jedna od razloga je što je obrazovanje takvo i što se to cementira, a ništa se neće desiti preko noći i neće biti ove godine ni narede, ali znamo da neće biti ni za 10 ili 15 jer se sada ne radi ništa što bi omogućilo barem da se promišljaju alternative o društvu. Tako da, svuda piše da nema politike u obrazovanju, nema politike na univerzitetu, zapravo, od prvog do zadnjeg slova u tome je sve politika. Upravo to da je nema, služi tome da se sakrije način na koji se time upravlja'', kazao je.

federalna.ba