Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Turski predsednik poznat je po tome što zna da uputi plamteće pretnje – koje ne ostvari, ali ih kasnije umešno politički ili finansijski naplati.

Šta stoji iza izjave Recepa Tayyipa Erdoğana da će “ući u Izrael” da bi zaštitio Palestince, kao što je turska armija prošle godine intervenisala na strani Azerbejdžana omogućavajući vlastima u Bakuu da proteraju Jermene iz enklave Nagorno-Karabakh, ili kao što su turske ekspedicione trupe 2020. intervenisale u Libiji na strani međunarodno priznate vlade nacionalnog jedinstva?

“Moramo da budemo veoma snažni kako Izrael ne bi mogao da ove strašne stvari radi Palestincima... Nema razloga da to ne učinimo”, rekao je Erdoğan ne precizirajući o kakvoj vrsti intervencije razmišlja protiv zemlje koju opisuje kao pretnju čitavom čovečanstvu, a ne samo Palestini ili Libanu. “Ovaj genocid, ova brutalnost, ovo varvarstvo moraju se odmah zaustaviti savezom čovečanstva pre nego što bude prekasno.”

Bilo je to dovoljno da retoričke runde turskog predsednika počnu da dižu temperaturu u vreme dok rat u Gazi ne posustaje, konflikt Izraela i Teheranu bliskih libanskih Hezbollaha postaje sve nepredvidljiviji i opasniji, a frontovi sukoba idu od Sirije do Jemena. Dok svetska diplomatija Izrael i Iran poziva na uzdržanost, Erdoğan se oslanja na diplomatsku razuzdanost.

Tokom dve decenije otkako dominira turskom politikom, Erdoğan je sa Izraelom uspevao da uspostavi saradnju bliskog regionalnog savezništva, ali ono je ozbiljno narušeno u poslednjih deset godina – što se poklapa sa vremenom u kojem su se dobri odnosi sa jevrejskom državom teško uklapali u predsednikove ambicije da bude jedan od lidera islamskog sveta, vodeći zaštitnik Palestinaca i glas savesti čitavog čovečanstva.

Od izbijanja rata u Gazi razmena baraža najtežih uvreda postala je norma. Erdoğan je od tada jedan od vodećih kritičara Izraela i premijera Benjamina Netanyahua koga opisuje kao “vampira žednog krvi” a kao “teroristu” optužuje za genocid. Povukao je ambasadora i zaustavio svaku trgovinu sa Izraelom.

“Izuzetno je tragično da je zemlja koja likuje oko sloboda, ljudskih prava i pravde postala rob mentalno bolesne osobe poput Netanyahua”, nadahnut je Erdoğan koji smatra da Palestinci i Hamas ne brane samo svoju zemlju već i Anadoliju koja bi “pre ili kasnije” mogla da bude sledeća u pohodu izraelskih osvajanja.

Izrael Turčinu ne prašta podršku proiranskom Hamasu. Posebno ne predsednikov susret sa upravo ubijenim političkim liderom palestinske islamističke grupe Ismailom Haniyehom ovog aprila u Istanbulu. Govorilo se čak da će Hamas svoj politički štab vratiti za Tursku i prebaciti iz Katara, što je kasnije demantovano.

Poslednja runda otvorena je kada je šef izraelske diplomatije Israel Katz na mrežu X postavio provokativni imidž koji Erdoğana prikazuje kao bebu koja sedi na kolenu iranskog Vrhovnog vođe ajatolaha Alija Khameneija. U potpisu je stajalo: “Erdoğan je Tursku pretvorio u zemlju koja podržava terorizam i u ime svoje ekstremne ideologije i očiglednog antisemitizma priključio je Tursku iranskoj Osovini zla”.

Nije se dugo čekao odgovor Ministarstva inostranih poslova iz Ankare na “prljavu propagandu” generisanu veštačkom inteligencijom. “Kraj genocidnog Netanyahua biće isti kao i kraj genocidnog Adolfa Hitlera. Kao što su genocidni nacisti morali da odgovaraju, tako će i ovi koji pokušavaju da unište Palestince.”

Predsednikov glavni spoljnopolitički savetnik Akif Çağatay Kılıç dodaje da će, dok god Erdoğan bude štitio potlačene, “ubice nastaviti da luduju”. Turski parlament usvojio je poseban tekst u kojem se Amerikanci kritikuju što su Netanyahuu nedavno omogućili da govori pred oba doma Kongresa. “Ratni zločinci treba da govore sa (optuženičkih) klupa međunarodnih sudova, a ne sa podijuma parlamenta.”

Izraelci ne ostaju dužni u predviđanju Erdoganove sudbine i “zlog oka” koje će ga pogledati u raširenoj tradiciji sujeverja Bliskog istoka.

Ministar Katz podsetio je na sudbinu svrgnutog pa obešenog iračkog diktatora koji je takođe pretio Izraelu. “Erdoğan sledi stope Saddama Husseina. Pustimo ga da se seti šta se desilo i kako se završilo.”

Uprkos svemu, turska upozorenja o “ulasku” u Izrael daleko su od konkretnog, što ne znači da se Ankara ne usteže od vojnih angažmana, kao što se videlo u Nagorno-Karabakhu i u Libiji. Turska kontroliše oko deset procenata sirijske teritorije gde drži vojnike kako bi blokirala Kurde, ali dok zaoštrava sa Izraelom, Erdoğan sada otvoreno zagovara dijalog sa Basharom al-Assadom, čije je obaranje podržavao od početka građanskog rata 2011. Ako otvara front sa Izraelom, treba mu mir sa Sirijom koji bi geopolitičke rasporede regiona promenio u njegovu korist.

Kakva je onda mogućnost da Turska, kao članica NATO-a, napadne Izrael koji je najbliži strateški saveznik Amerike na Bliskom istoku? Da li bi Turska, bez obzira na to što ima drugu najveću armiju u Alijansi, smela da rizikuje sukob sa Izraelom koji je nuklearna sila?

Perspektiva invazije je realno gotovo nikakva, ali to nije sprečilo Izrael da pokuša da kapitališe na Erdoğanovim pretnjama. Zahteva da Turska bude isključena iz NATO-a. Izraelske diplomate dobile su instrukcije da sa svim članicama rade po tom pitanju. Uključili su se i evropski desničarski saveznici konzervativnog izraelskog premijera i njegovog ekstremističkog kabineta religioznih cionista, radikalnih nacionalista i ultraortodoksnih Jevreja. “Islamofašista Erdoğan preti invazijom Izraela. Taj čovek je potpuno lud. Tursku treba izbaciti iz NATO-a”, napisao je holandski desničar Geert Wilders.

Nije prvi put da Erdoğan svojim vitriolskim izjavama ili saradnjom sa Rusijom uznemirava NATO-saveznike, ali isključiti Tursku iz zapadne vojne alijanse je sasvim nerealno. Suviše je Turska važna na južnom krilu. Erdoğan to dobro zna. Samo da vidimo da li su njegove pretnje isključivo u funkciji ličnih geostrateških ambicija, ili u dobroj merkantilnoj tradiciji namerava da ih negde nekako naplati.