Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Prevarili su se oni koji su očekivali da će rakete zasuti Tel Aviv odmah posle likvidacije lidera Hamasa u Tehranu i komandanta Hezbollaha u Bejrutu. Ubistva Ismaila Haniyeha i Fuada Shukra “povredila su iranski ponos”, kako je izjavio generalni sekretar libanske šiitske milicije, ali stiče se utisak da “cionistički entitet” nije prioritet Irana, niti je Iran prioritet jevrejske države.

Teheran ponavlja da ima pravo da uzvrati možda i ove nedelje, ali u strateškim razmišljanjima Iranu je dovoljno da bude regionalni predvodnik odbrane “palestinske stvari”. Najvažniji cilj ultrakonzervativne izraelske vlade je da Palestinci nikada ne dobiju državu. Njihov međusobni rat naneo bi štetu i Iranu i Izraelu. Tako je konflikt u Gazi stvorio novi balans snaga: spasao je Izrael od perspektive priznavanja palestinske države, a Iran od daljeg jačanja proameričke koalicije Arapa koji imaju diplomatske odnose sa Izraelom.

Da li to objašnjava sve češća tvrđenja da je Benjamin Netanyahu pre 7. oktobra 2023. ignorisao upozorenja Izraelske vojne i civilne službe Shin bet da islamistički Hamas nešto sprema? Da li zvuči realno da se akcija u kojoj je učestvovao veliki broj pripadnika Hamasa planirala mesecima, a da ništa od toga nije procurilo do Izraela? Da li se u takav okvir uklapa što je koji dan pre masakra jevrejskih civila elitna jedinica sa granica prema Gazi prebačena na Zapadnu obalu?

Da li je izraelski premijer tražio izgovor za veliki napad na Pojas Gaze, kao što je to bio slučaj prilikom invazije Libana 1982? Da li njegov cilj nije samo “potpuno uništenje” Hamasa već veliko etničko čišćenje Palestinaca iz Pojasa Gaze i sa okupirane Zapadne obale kako bi se ostvario san o biblijskom Izraelu od reke Jordan do Sredozemlja?

Brutalnost koja karakteriše obračun sa palestinskim civilima, odbijanje prekida vatre i uporno ponavljanje da Palestinci mogu da zaborave na svoju državu, sve se to uklapa u Netanyahuove strateške ciljeve. Zato je potpuno neizvesno da li će poziv na razgovore o primirju 15. avgusta, koje su u zajedničkom saopštenju potpisali posrednici, predsednici SAD-a i Egipta i emir Katara, imati ikakvog efekta.

Pentagon je naredio veliko raspoređivanje pomorskih i vazduhoplovih snaga po regionu, najveće od početka rata u Gazi, ali sasvim je neizvesno da li će uspeti još jedna bliskoistočna misija državnog sekretara Antonyja Blinkena koji će pokušati da isposluje prekid vatre u Gazi i oslobađanje talaca.

Iran ima svoje kalkulacije. Dok vodi rat nerava, Tehran kupuje vreme kako nekom ishitrenom akcijom ne bi izazvao rat koji ne želi. Islamska revolucionarna garda jeste okupila militantne grupe po Gazi, Iraku, Jemenu, Libanu i Siriji u “Prsten vatre” koji preti “oslobođenjem Jerusalima”, ali sve je to više u funkciji utvrđivanja iranskih ambicija za što većom kontrolom regiona nego želja da se sa Izraelom uđe u totalni rat.

Iran još od vremena revolucije 1979. preti brisanjem Izraela sa mape Bliskog istoka. Svi predsednici ponavljali su fraze o eliminaciji “cionističkog entiteta”, ali svima je jasno da bi to zahtevalo uništenje Izraela kao nuklearne sile i “eliminaciju” Sjedinjenih Država. Što je nemoguće.

Tako je i sada. Iran je najavio da će “u pravo vreme na pravom mestu” osvetiti ubistvo u Tehranu i Bejrutu, ali uprkos zapaljivoj retorici pažljivo izbegava da bude uvučen u širi konflikt, svakako ne po izraelskim zamislima. Tehran je obavezan da uzvrati, ali bez žurbe planira eventualni udar na Izrael, koji bi bio pažljivo kalibriran, baš kao što je bilo u aprilu kada je Iran prvi put rakete i dronove uputio direktno na Izrael kao odgovor na likvidaciju komandanata Islamske garde u Damasku.

Iran osvetu, i žrtve, prepušta Hezbollasima koji su od Tehrana dobili uputsvo da udare dublje po teritoriji Izraela i da ne gađaju samo vojne već i civilne ciljeve.

Pred Tehranom su dve opcije: ulazak u rat koji Izrael priželjkuje, ali koji Iran ne može da dobije sve dok Izrael ima podršku Amerike, ili da se u skladu sa strategijom “strateškog strpljenja” usmeri da preko posrednika isposluje diplomatsko rešenje sa Washingtonom koji takođe ne želi regionalni rat. Time bi se na duži rok obezbedio nesmetani uticaj u regionu. Iranske pretnje su više alat pregovaračke taktike nego plan koji vojno treba realizovati.

Izrael će očekivano nastaviti politiku izbegavanja preventivnih udara bilo na Iran ili Hezbollahe, ali se priprema za odbranu za koju bi mu bila neophodna pomoć Zapada. U aprilu se pokazalo da je Gvozdena kupola nedovoljna zaštita od stotina raketa, i da nije bilo Amerikanaca i nekih Arapa, žrtve bi bile masovne.

Izrael najavljuje žestok kontraudar, a za to vreme napeto iščekuje da li bi napad mogao da bude mnogo snažniji nego onaj pre četiri meseca. Prvi put od osnivanja Države Izrael otvorena su podzemna skloništa za članove Vlade i generale. Bolnice su u stanju pune pripravnosti. Ulice Tel Aviva nisu puste, ali su ispražnjene.

Netanyahu se sprema za veliki rat. I dalje se nada da bi mogla da mu se ukaže prilika da uništi iranski nuklearni program. Ratom u Gazi kupuje vreme trajanja svoje desničarske koalicije. Odlukom da provokativno likvidira lidera Hamasa u trenutku kada se činilo da je “nadohvat ruke” sporazum o prekidu vatre u Gazi, premijer širi konflikt kako bi produžio sopstveni politički život. “Netanyahu je odovoran za tekuću eskalaciju i on još jednom Izrael svesno vodi ka katastrofi”, piše Haaretz u redakcijskom uvodniku.

Što se Hezbollaha tiče, oni nastavljaju da razmenjuju vatru sa Izraelom na južnoj libanskoj granici, ali obe strane čekaju šta bi mogla da donese nova faza – masivnog udara na severne i centralne delove Izraela. U skladu sa direktivama iz Tehrana, zvaničnici šiitske milicije govore o napadima na područje Tel Aviva i na “važan centar organa koji je odlučivao o ubistvu (Haniyeha)” – pretpostavlja se štab Izraelskih odbrambenih snaga u Tel Avivu.

Dok se čeka na rasplet, ili zaplet, Hezbollasi sa neskrivenim zadovoljstvom prate izraelsku agoniju iščekivanja. Život u strahu je deo njihove osvete. “Imamo strpljenje”, kaže generalni sekretar šiitske milicije Hasan Nasrallah iz čijeg govora bi moglo da se zaključi da ni oni ne bi želeli da se ponovi leto 2006, kada su bili u direktnom i razornom sukobu sa Izraelom.

Premijer Netanyahu nije poznat po strpljenju. Mnogo toga će zavisiti koliko dugo on može da izdrži igru nerava.